28. октобра у популарном руском дневном листу „Коммерсант” појавио се чланак Генадија Сисојева, сталног дописника овог листа „на Балкану”, иначе познатог по својим дугогодишњим и искреним симпатијама према режиму Мила Ђукановића. Овај искусни познавалац региона је приликом препричавања свежих текстова из српске жуте штампе довео посету Николаја Патрушева Београду у директну везу са тобожњом депортацијом руских држављана из Србије због „злочина” против црногорске демократије. Шеф руске обавештајне службе је, каже Сисојев, допутовао ни мање ни више него да „регулише новонасталу ситуацију и не дозволи избијање скандала у руско-српским односима” који „нема преседана у постсовјетском периоду када је реч о односима између Москве и Београда”. О ниском квалитету новинарске публикације, састављене у духу најјефтинијих балканских таблоида, сликовито сведочи и то што се као необориви аргумент, који ваљда има за циљ да потврди конструкције „неименованих извора блиских Влади Србије”, на самом почетку чланка наводи да су „сви сусрети Николаја Патрушева одржани иза затворених врата”, те да је, наводно, и сама посета држана у тајности, будући да се „за посету секретара Савета безбедности РФ Београду сазнало тек уочи његовог доласка, тј. у уторак, а пре тога посета нигде није најављена, иако је одржана на највишем државном нивоу”.
Међутим, министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић је на РТС-у изјавио да је та „посета усаглашена још пре неколико месеци, тако да новији догађаји немају никакве везе са њом”, а амбасада РФ у Србији је претходно уредно најавила Патрушевљеву радну посету Београду. Подсећамо такође да је специјална дописница „Руске речи” у Србији, за разлику од Генадија Сисојева, тих дана била у Београду и написала две репортаже о сусретима и разговорима које је водио Николај Патрушев 25. и 26. октобра, добила је од њега и ексклузивни коментар, па је чак и посматрала како секретар Савета безбедности РФ игра одбојку.
Представници амбасаде РФ у Србији изјавили су да немају никаква сазнања о тобожњој депортацији руских држављана из Србије. Портпарол руског председника Дмитриј Песков је такође изјавио да Кремљ нема никаквих сазнања о томе. Он је истакао да је секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев био у уобичајеној посети Србији, током које се углавном говорило о билатералним односима.
Посета секретара Савета безбедности Русије Николаја Патрушева Београду била је планска, припреме су се водиле неколико месеци, саопштило је Министарство спољних послова Русије, додајући да су информације о депортацији руских држављана из Србије измишљотина. „Са жаљењем констатујемо да новинари по ко зна који пут недовољно пажње посвећују провери поузданости извора информација и тако у бити постају оруђе у информационом рату у рукама политичара”, саопштио је руски спољнополитички ресор. Министарство спољних послова такође истиче да је премијер Србије Александар Вучић ове наводе у медијима назвао „потпуном дезинформацијом”.
Према томе, у овом тренутку није потврђена тврдња о депортацији некаквих „крајње опасних руских терориста”.
О изворима и смислу овог крајње незграпног медијског напада на Русију поразговарали смо са руским и српским експертима. Свако од њих је изнео своје лично виђење овог новог детаља приче о „државном преврату у Црној Гори”, као и теме „руске хибридне агресије”, иначе изузетно популарне у Европи и САД, која се очигледно свим силама намеће медијском простору засада формално још увек неутралних земаља бивше Југославије.
Никита Бондарев, руководилац Балканског сектора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ)
Погледајмо како се развијала ситуација. У Црној Гори је приведено најпре десет, а затим још десет Срба, тј. држављана Србије. Затим је шесторо пуштено. На челу приведених је био Братислав Дикић, бивши начелник српске жандармерије. Он је можда једини међу приведеним људима ко има, макар и у прошлости, некакве везе са безбедносним структурама. Остали су потпуно случајни људи крајње мирољубивих професија: аутомеханичар, наставник физичког и тд. Што се тиче Дикића, и сами црногорски медији кажу да је он имао одређене финансијске везе са људима из Ђукановићевог окружења. Другим речима, испада да је Ђукановић пронашао једног лојалног Србина, али није могао да пронађе бар још неколико убедљивих људи, тј. убедљиве статисте, да би направио одговарајућу сцену. А требало му је бар десетак правих српских специјалаца... Сви Црногорци са којима сам у контакту доживели су тај случај са Дикићем као циркус, јер ту постоји маса смехотресних детаља. На пример, Дикића и његову екипу ухапсила је група специјалаца црногорске полиције, а адвокат који ће бранити Дикића је отац начелника истих тих црногорских специјалаца који су ухапсили истог тог Дикића. Све су то некакве уске рођачке везе и кланови. Тешко је целу ту причу схватити озбиљно.
Следећа „глава” у причи су „Руси”. У Србији су, наводно, ухапшени неки неидентификовани Руси, који су се спремали да оду у Црну Гору и тамо, је ли, организују државни преврат. Они су имали невероватну опрему – чак три шифрована телефона! Два су пронађена код ухапшених, а један телефон је, наводно, тренутно искључен и налази се у Русији. Баш бих волео да знам како је шачица Руса помоћу тих телефона планирала да заједно са Дикићем, аутомеханичарем и наставником физичког обори владу Мила Ђукановића, који је већ и сам изјавио да подноси оставку, а на његово место долази Душко Марковић? Кога су они хтели да оборе ако Ђукановић добровољно одлази? То је прво питање које се намеће у целом овом случају.
Друго питање је какви су то неидентификовани људи који помоћу шифрованих телефона планирају да свргну Ђукановића. Ко су они и како они могу да се супротставе читавој машинерији која ради за Ђукановића? Не мислим на црногорску армију са смешно малим бројем војника, нити на црногорску полицију. Мислим на познати феномен приватне армије Бране Мићуновића. Црногорски олигарх Брана Мићуновић има специфичне односе са Ђукановићем, али га ипак подржава. А он поседује огромну приватну фирму која се бави обезбеђењем и има врхунски обучене кадрове. То су најамници светског нивоа. Међу њима има и Срба и Црногораца. Ради се о прекаљеним момцима који умеју да пуцају и није им проблем да некога ликвидирају. О њима круже легенде широм Балкана. Како се та приватна армија може победити помоћу два мобилна телефона? Мени цела та прича звучи као најобичнија будалаштина. Уосталом, тако она изгледа и свим мојим српским и црногорским познаницима. Одлично разумем Вучића, који то коментарише уопштено и бираним речима, и не помиње, хвала Богу, ни „руку Москве”, нити било шта слично. Надам се да ће он имати довољно разума да се не упусти у ту спекулативну и прилично лоше организовану игру Мила Ђукановића и људи из његовог окружења. Ово утолико пре што је управо Вучић био први на удару, јер је тамо најпре пронађена „рука Београда”, а тек касније се испоставило да је та „рука Београда” у ствари „рука Москве”.
Постоји још један занимљив моменат. Са једне стране, о том преврату причају људи који подржавају Ђукановића. Са друге стране, као што знамо из медија, комплетна црногорска опозиција, тј. и Демократски фронт, и коалиција „Кључ”, и још две партије које нису ни у једној коалицији – сви су изјавили да су избори одржани у ситуацији државног преврата. На бирачка места су послати црногорски специјалци, биле су блокиране све друштвене мреже и месенџери, а понегде чак и обичне телефонске линије, и није било могућности да се преконтролишу фалсификовани гласачки листићи. Због тога је цела црногорска опозиција прогласила резултате избора неважећим, а потези власти су фактички проглашени за државни удар. Мени се чини да су оптужбе које износи црногорска опозиција разумне, логичне и оправдане. Потезе црногорске власти ја заиста могу да окарактеришем као државни удар. А оно о чему говори Ђукановић – то је обичан циркус. И иначе, цела ситуација је прилично смешна. Једни причају о једном преврату, други о другом, и сада се такмиче чији преврат је бољи.
И најзад, треба обратити пажњу на понашање Генадија Сисојева, почасног грађанина Црне Горе и уједно дописника руског листа „Коммерсант”, који својим редовним публикацијама још више распирује тај унутрашњи црногорски конфликт. Он потпуно отворено дејствује на страни Ђукановићеве пропаганде, и још у целу ту причу меша и Русију. Реторичко је питање да ли тај господин презентује руским читаоцима угледног листа „Коммерсант” објективне и политички неангажоване информације, или пак отворено свира у исту фрулу као и Ђукановићева пропаганда. Нема у његовим чланцима нимало објективности. Он отворено лобира само једну страну у конфликту, и њу приказује као једину праву и исправну. Штавише, његов најновији чланак, у коме помиње Патрушева и приповеда како се циљ посете главног руског безбедњака Београду састојао искључиво у томе да спасе Русију и Србију од почетка некаквог руско-српског конфликта – то је такође будалаштина. Као што знамо, Патрушев је у Београду играо чак и одбојку са српским колегама и био је потпуно спокојан и опуштен. У сваком случају, уопште није изгледао као неко ко се за 24 часа хитно спремио и допутовао у Београд да спречи незапамћену шпијунску аферу.
Игор Дамјановић, новинар и координатор црногорског покрета „Не у рат, не у НАТО”
Лажираним државним ударом Мило Ђукановић је настојао да оствари неколико циљева. Прво, у случају свог изборног неуспјеха добио би повод за увођење ванредног стања и проглашавање изборних резултата ништавним. Друго, пуштањем у јавност ове информације на дан гласања извршен је притисак на дио опозиционог гласачког тијела да на изборе не изађе. Треће, лажирање државног удара у будућности владајућем режиму може послужити као изговор за монтирање судских процеса против водећих политичких противника.
Највећи апсурд у цијелој Ђукановићевој трагикомедији представља елемент увлачења Русије у наводну завјеру. Да је Русија заиста планирала да свргне његов режим, ваљда би логично било да у Црну Гору пошаље „учтиве људе”, а не двије жене у пензији, тројицу таксиста, десетак грађевинских радника и смртно болесног генерала Братислава Дикића.
Да Мило Ђукановић и његов наследник Душко Марковић спремају неку фарсу, могло се предвидјети два дана прије гласања. Тада су на завршној конвенцији своје партије Русији упутили чак и директне пријетње. Ђукановић је, штавише, истог дана у свом последњем телевизијском интервјуу Русију оптужио „да се незаконито мијеша не само у црногорске, већ и у америчке изборе”.
Након првобитно испољене објективности у извјештавању, црногорски медији су се под утицајем америчке амбасаде и других западних центара моћи последњих дана укључили у легитимизацију Ђукановићеве „Бајке о државном удару”, у коју нико разуман не вјерује, укључујући и присталице владајуће партије. Неки београдски медији су отишли толико далеко, да су и недавну посјету Николаја Патрушева довели у везу са наводним спашавањем руских држављана, уплетених у наводни покушај преврата у Подгорици.
Дакле, ако познату српску изреку примијенимо на актуелну ситуацију, добићемо сентенцу: „Ко о чему, а НАТО плаћеници о државном удару”.
Никола Танасић, политиколог и аналитичар портала „Нова српска политичка мисао”:
Прво, тачно је да се у целој западној јавности подиже атмосфера Макартијевог „Лова на вештице” из педесетих година прошлог века, у којој се „руски шпијуни” привиђају свима и свугде. Најновији талас те параноје потиче од изборног штаба Хилари Клинтон у САД, којој су (потпуно хладноратовске) оптужбе за „сарадњу са Русима” постале главно реторичко оружје у предизборној кампањи. Наравно, није згорег сетити се да се особа која је заслужнија за највеће компромитовање америчких обавештајних служби – Едвард Сноуден – и даље налази под заштитом Русије, и стога је институцију „руског шпијуна” потребно максимално експлоатисати у јавности како би се повратило пољуљано поверење у западне центре моћи. У том смислу режими у Подгорици и Београду нису имуни на праћење „светских трендова”, мада су ситуације тамо у ствари другачије.
Хронолошки гледано, у Црној Гори се на дан избора прво појавила вест о „СРПСКИМ терористима” који су, наводно, хтели или да изврше атентат, или да „ухапсе” Ђукановића (по којој потерници и за чији рачун – то нико није објаснио). У Београду није било сумње да је у питању манипулација са учешћем Ђукановићевих пријатеља у Србији како би се обезбедио „језичак на ваги” за његову победу на изборима. После тога, да би дао кредибилитет Ђукановићевим тврдњама, А. Вучић (који је иначе политички и идеолошки близак Ђукановићу) изјавио је да је ухапшена група која је Ђукановића „пратила”, и да та група има „иностране везе”. Вучићеве изјаве су увек такве да се за дневнополитичке потребе могу протумачити како њему одговара. Конкретно, Београду би највише одговарало да на Западу мисле да он депортује „руске агенте”, а да његов патриотски оријентисани електорат сматра да га руше „Америка и Британија”. Зато он каже „стране силе”, и свако из тога извуче оно што хоће. Продржавни таблоид „Информер” већ месецима прича о „америчким и британским агентима” који „руше Вучића”, да би сада дневне новине попут „Данаса”, које себе представљају „најљућом опозицијом Вучићу”, објавиле класичан „информерски” текст о наводној депортацији руских шпијуна. Истовремено, цели државни врх се састаје са Патрушевом и шаље патриотском електорату поруку о „јачању веза са Русијом” (иако је још једном реч о чисто симболичком гесту).
Другим речима, овде имамо својеврсни „дупли спин”. Истовремено руске службе подривају безбедносни систем Србије планирајући државни преврат (за рачун просрпских снага) у Црној Гори, и западне службе подмећу Вучићу терористе како би дестабилизовале његове позиције у Србији (које је немогуће дестабилизовати, јер, за разлику од Ђукановића, има необориву већину у парламенту, и апсолутну контролу власти). И наравно, свака публика слуша своју причу, јер ко чита „Информер”, тај не чита „Данас”. И тако свако добија слику Вучића која њему одговара. Истовремено, Ђукановић, коме се још увек тресе тло под ногама након веома уске победе на изборима, покушава да придобије подршку Запада проглашавајући себе за мету „руских шпијуна” и „српских терориста”. Наравно, цела ствар мирише на фабрикацију (информације о „шпијунима” није још потврдио ниједан релевантан извор, док су Вучићеве изјаве, као што је већ речено, потпуно неодређене).
Сергеј Белоус, независни новинар, дописник руских листова „Эксперт” и „Русский репортёр” на Балкану
Треба истаћи да се „украјинизација” политичког дискурса у Србији и Црној Гори није догодила изненада. Штавише, ја бих то радије окарактерисао као „русофобизацију”. То је био дуг процес, усмерен ка сасвим конкретном циљу, процес који се одвијао постепено, корак по корак, тако да смена дискурса не изазове одбојност у друштву, јер је оно по традицији било већином русофилски настројено. То се реализовало путем финансијске контроле медија (куповина, финансирање и отварање нових издања), кроз разне западне фондове и НВО, грантове и курсеве за новинаре, или тако што су западне амбасаде лобирале своје интересе у медијима, итд. Циљ је био да се Русија спречи да утиче и на стварну политичку сферу (што је у извесној мери донедавно успешно спровођено), и на свест обичних грађана. Ништа ту није ново. Медијски ратови су вођени и раније. Проблем је, међутим, у томе што су такве метаморфозе у српским и црногорским медијима постале уобичајена ствар, а Русија као да није ни обраћала нарочиту пажњу на ту чињеницу, све донедавно, када се ситуација приближила свом логичном резултату, тј. стању антируске хистерије. И ето, сада Москва мора да демантује крајње глупе оптужбе за „шпијунажу” (обавештајне службе уопште не функционишу тако незграпно, како се то описује у овом случају), па чак и за „припрему терористичких напада” (што је потпуно апсурдно), а да при томе поседује далеко мање медијских ресурса од противника. И поред ове последње чињенице, управо се Русија оптужује (већ пола године, па и више) за „медијско-обавештајну” офанзиву на Србију.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
