Почнимо од демантија
Деманти први. Српске новинске агенције, као и руске агенције које преузимају од њих вести, тврде да је „убедљиву победу” на изборима однео актуелни премијер Александар Вучић са својом странком напредњака (СНС). У стварности, међутим, чак и у свом садашњем „прелазном” виду, тј. пре поновљеног гласања, састав парламента обећава да ће у најмању руку бити тежак за владајућу странку. То се нарочито јасно види по контрасту са Скупштином претходног сазива 2014-2016, када се парламент састојао од владајуће СНС, њене савезнице СПС и једног „парчета” подељене Демократске странке (ДС), чије „комаде” предводе бивши премијер Б. Тадић и бивши градоначелник Београда Д. Ђилас. Другим речима, то је фактички био парламент без опозиције, без алтернативе владајућој странци. Управо то одсуство алтернативе омогућило је премијеру Вучићу да провуче кроз парламент неколико веома непопуларних пројеката – конкретно, да ратификује споразум о логистичкој подршци НАТО-у. У Скупштини новог сазива неће бити ни говора о одсуству алтернативе Вучићу. У парламент је прошла Радикална странка Војислава Шешеља (СРС), кога је Хашки трибунал оправдао, као и покрет „Доста је било” који опонира Вучићу са либералних позиција, на челу са бившим министром финансија Сашом Радуловићем, а дефакто је у парламент прошла и патриотска коалиција Двери – ДСС, мада је ситуација са њиховим гласовима и даље нејасна. Али у принципу је и сам Шешељ довољан да пољуља монопол владајуће партије у парламенту. Такође је неопходно узети у обзир да је коалиција око Вучићеве партије знатно мање хомогена него у претходном сазиву Скупштине. Та коалиција, названа „Србија побеђује”, обухвата, између осталих, и недавно формирану Српску народну партију (СНП) на челу са Ненадом Поповићем. Поповић је некада био члан ДСС, годинама је био потпредседник парламента и опумоноћеник за везе са Русијом. Он је живео и студирао у Русији, добро је познат у руским политичким и пословним круговима, и сам за себе у шали каже да је он „рука Москве”. Пред изборе се Поповић заклињао својим бирачима и својим руским пријатељима да ће подржавати Вучића само док се овај држи политике неутралности и јачања односа са Русијом. Уколико се премијер намери да уђе у НАТО, призна независност Косова или да се придружи санкцијама које је Европа увела Русији, Поповић је обећао да ће изаћи из владајуће коалиције. Наравно, неко ће рећи да је то само предизборно обећање. Било како било, чињеница је да ће у новом парламенту бити заступљена опозиција свих боја и укуса, укључујући и опозицију унутар коалиције „Србија побеђује”.
Деманти други. У првим сатима после избора поједини западни, а за њима и руски медији саопштили су да се „Шешељ повукао”. Реч је о изјави лидера радикала да постоји могућност савеза са владајућом странком. Тачно је да Шешељ није одбацио могућност савеза са Вучићем. Али шта је он рекао дословце? „Спремни смо да сарађујемо са онима који су против уласка у ЕУ и који су за интеграцију са Русијом”, рекао је Шешељ. С обзиром да је улазак Србије у ЕУ (уз истовремени неулазак у НАТО) једна од најважнијих тачака предизборног програма Вучићеве партије, о алијанси радикала и владајуће странке не може бити ни говора. И иначе треба имати у виду да је Војислав Шешељ човек таквог карактера да није склон чланству у коалицијама и савезима. За њега је карактеристично непрекидно трагање за непријатељем у ближем и даљем окружењу, исто као и амбиције вође. У том смислу је индикативно што присталице Шешеља зову „војвода”. Све те личне особине не само да нису „омекшале” током година боравка под истрагом у Хашком трибуналу, него су, напротив, постале још израженије. Према томе, од Шешеља се може очекивати на првом месту упорна борба са саборцима/супарницима из патриотског табора, на другом опонирање владајућој партији, и на трећем раскринкавање локалних либерала и западњака. Управо тим редом. Ако он и уђе у неку коалицију са СНС, неће у њој дуго остати. Пар месеци, највише пола године, а онда ће ћудљива фантазија неизбежно одвући Шешеља у табор опозиције.
А сада неколико констатација
Прави победник на овим парламентарним изборима је лидер покрета „Доста је било” Саша Радуловић. Не по броју гласова, али свакако по репутацији коју је стекао у предизборној кампањи и постизборном хаосу. Радуловић је добио свега шест и кусур процената гласова, али за политичког почетника је то прилично добар резултат. У великим градовима, и конкретно у Београду, Радуловић је постигао бољи резултат од владајуће странке. Његова предизборна кампања је свакако била најкреативнија, и он се при томе уздржавао од напада на друге опозиционе партије, за разлику, рецимо, од Шешеља. Многи су били изненађени што је Радуловић учествовао у масовним протестима 28-29. априла, иако су их организовале Двери и ДСС. И поред либералних политичких ставова и оријентације на Запад, Радуловић је изашао на трибину заједно са лидерима патриотске коалиције, подржао протест Двери и ДСС-а против апсурдних одлука РИК-а. И то је учинио иако је сам он обезбедио сигуран улазак у парламент, тако да би по логици ствари требало да гради односе са владајућом странком уместо што подржава Двери. Али он се одлучио да поступи како је поступио. Радуловића третирају као америчку креатуру, и то је највероватније истина. У сваком случају, он је дуго живео, студирао и радио у САД и Канади. Познато је да је међу свим српским политичарима управо он најрадије виђен гост у америчкој амбасади. Али он при томе не зазире од пружања подршке српској патриотској опозицији, ако не у целини, онда бар по неким конкретним питањима. Нема сумње да је то политичар који је по својим убеђењима и личној харизми близак покојном Зорану Ђинђићу. Он је либерал који уме да се договара са патриотама, западњак који сматра да све одлуке о интеграцији Србије у наднационалне структуре попут ЕУ и НАТО треба да се доносе искључиво по принципу vox populi. Радуловићеву репутацију у патриотским круговима, неочекивано добру за једног либерала, поткрепљује и чињеница да је он избеглица из Босне, и да је његов отац, официр Југословенске народне армије, погинуо у уличним борбама у Сарајеву. Све у свему, пред тим човеком је сјајна политичка будућност, нарочито ако му пође за руком да сачува добре односе или бар међусобно поштовање са патриотском опозицијом.
Друга констатација. Ни на једним другим изборима у Србији није тако активно коришћен „руски фактор”. Како се сликовито изразио један руски политиколог, различите политичке странке, укључујући и владујућу СНС, током читаве изборне трке бавиле су се искључиво тиме што су млатиле једна другу Путиновим портретима. Та тврдња није далеко од истине. И владајућа партија и опозиционе странке патриотске оријентације чиниле су све што је било у њиховој моћи како би демонстрирале блискост са Москвом. Став Русије по том питању формулисао је почетком априла потпредседник Државне думе Сергеј Железњак. Он је изјавио да Русија подржава све српске партије које се залажу за јачање односа Србије и Русије – како владајућу, тако и опозиционе странке. У знак те подршке потписани су споразуми о сарадњи између „Јединствене Русије” и низа српских опозиционих патриотских партија, укључујући и коалицију Двери – ДСС. Сличан споразум са владајућом СНС „Јединствена Русија” је потписала још 2012. године. Нажалост, руски званичници, по мом мишљењу, нису увек успели да буду на висини тог мудрог и одмереног става. На пример, пред изборе су Београд званично посетили Константин Косачов и Сергеј Железњак, што су српски бирачи захваљујући локалним медијима протумачили као да Москва пружа недвосмислену подршку владајућој странци, иако су те посете имале садржај који формално нема никакве везе са изборима. Према оценама појединих српских експерата, посете руских политичара могле су донети известан проценат гласова владајућој коалицији захваљујући оној категорији бирача која до последњег тренутка не зна за кога ће конкретно гласати.
И најзад, посебно треба поменути деловање српских политичких маргиналаца, који паразитирају на патриотској идеологији, пре свега деловање партије „Трећа Србија”. Та патуљаста странка, која на изборима није успела да прикупи више од 0,5% гласова, била је невероватно активна управо када је реч о односу према Русији. Они су смислили следеће „лукавство”: у руским медијима (конкретно је било ангажовано издање „Аргументы и Факты”, затим интернет-портал „Федеральное агентство новостей” и други ресурси) износи се апсолутно субјективна информација по којој се лидер те партије Мирослав Паровић приказује као једини прави пријатељ Русије у Србији, а коалиција ДСС – Двери као агенти ЦИА и светских моћника. Затим се та информација штампа на српском језику и приказује као став руских званичника, виђенијих политиколога и медија блиских лично председнику В. Путину. Аутор већине тих бележака је млади Рус по имену Владимир Зотов, иначе пријатељ лидера „Треће Србије” који се у последње време представља као „политиколог из Београда”. Потпуно је очигледно да је једини циљ и смисао таквих публикација било подривање репутације коалиције Двери – ДСС. Како показују резултати гласачких листића који су досада обрађени, те инсинуације нису помогле самој „Трећој Србији”, али су нанеле озбиљан ударац репутацији покрета „Двери”. Ми не можемо са сигурношћу рећи шта је конкретно био главни мотив онако доследне и злобне медијске кампање против Двери. Можда је то лична освета и обрачун, с обзиром да је Паровић својевремено био члан Двери, али се посвађао са руководством и напустио тај покрет. Можда је у питању најобичније извршавање политичког задатка. Тој ситуацији и њеном негативном утицају на руско-српске односе било је посвећено отворено писмо директора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) Л. П. Решетњикова, објављено како на сајту РИСИ, тако и на сајту „Руска реч”. Нажалост, прикривена злоупотреба руских медија, који се често не разумеју у политичке реалије Србије, настављена је и после публикације тог писма, и штавише, још увек је у току...
У очекивању резултата поновљених избора ми можемо само да констатујемо да ће време показати ко је ко. У Србији свакако има и истинских патриота, и истинских пријатеља Русије, али нажалост, има доста и самозванаца...
Пуни текст на руском језику читајте на сајту РИСИ
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
