Да ли ће сиријски С-300 бити растављен на делове?

Речи заменика директора Федералне службе за војно-техничку сарадњу Русије Константина Бирјуљина о томе да ће систем С-300 намењен Сирији бити утилизован изазвале су нови талас гласина и нагађања у вези са испоруком поменутог система Дамаску. Новинари су се одмах сетили да је председник Сирије Башар Асад још у мају прошле године у јеку рата између сиријске војске и терориста у интервјуу за телевизијски канал „Ал Манар“ изјавио да је прва партија руских противавионских ракетних система С-300 већ стигла у Сирију, а да ће остатак стићи у најскорије време. Наводе се и речи министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова, који је отприлике тих дана у Варшави рекао новинарима да Русија не планира да продаје С-300 Сирији. Помиње се и да је Европска унија 28. маја прошле године укинула ембарго на испоруке оружја у Сирију, што су, иначе, покушавали да искористе и такозвани побуњеници. Министар одбране Русије Сергеј Шојгу је током посете Финској прошле године рекао да „сада ни наша земља није обавезна да поштује било каква ограничења када је у питању испорука оружја Сирији“.

Без губитака у сваком случају

Ипак, све се то дешавало пре годину дана. Шта се променило у међувремену? Да ли је Русија довршила испоруку система С-300 Дамаску, или, ако је судити по Бирјуљиновој изјави, то ипак није учинила? И зашто није? А уколико је заиста донета одлука да се изврши утилизација противавионског ракетног система, на који начин ће то бити учињено? Зашто је могућност његове продаје другој земљи уместо Сирији мало вероватна? Питања је много, а директних и званичних одговора на њих нема.

Графикон: Противавионски ракетни систем С-300П

У Корпорацији ПВО „Алмаз-Антеј“, која је конструисала противавионски ракетни систем С-300 ПМУ „Фаворит“ (управо тај се извози) потврђују да се они не баве утилизацијом система. Према речима Вјачеслава Дзиркална, заменика директора овог концерна, сам систем је већ конструисан, али његова судбина засад није одређена. Дзиркалн не искључује могућност да тај противавионски ракетни систем буде понуђен другим страним наручиоцима, али је истакао да промена карактеристика већ готовог производа није у плану.

У Министарству одбране, у чијим би ремонтним центрима могла бити обављена процедура утилизације, одбијају да коментаришу ову ситуацију, баш као и у „Рособоронекспорту“, који је и закључио уговор о испоруци система С-300 између Русије и Сирије. У незваничним разговорима стручњаци кажу да неће бити буквалне утилизације у смислу уништавања система или његових саставних делова. Напросто ће се неки механизми и апаратуре раставити на делове, из управљачких система ће бити извучен компјутерски програм, нешто ће бити послато у магацин, нешто на прераду, нешто ће касније бити употребљено за комплетирање резервних система... Укратко, ниједан део од материјалне вредности неће узалуд пропасти.

Нови задаци и „сувишне фигуре“

Зашто се „сиријски“ противавионски ракетни систем не може продати другој земљи? Зато што се, како кажу стручњаци, за сваку наруџбину прави посебан систем. Он се прилагођава специфичним климатским условима ове или оне државе, квалификацији њених стручњака, усклађује се са другим противавионским ракетним системима повезаним са С-300. Другим речима, оно што је, на пример, предвиђено за Дамаск може бити потпуно неодговарајуће за, рецимо, Каиро. И обрнуто.

Ако са тог становишта погледамо карту Сирије, можемо приметити не само вијугаву обалу Средоземног мора већ и долине и равнице испресецане планинама, стрмим кланцима, шумовитим пределима... Како би се ваздушни простор изнад свега тога заштитио, потребни су системи ПВО како далеког домета (заштита с мора), тако и средњег, па чак и краћег домета, дакле пун комплет средстава ПВО. Дамаск то одавно има. Системи ПВО великог домета (100-200 km) С-125 „Нева“, С-125М „Печора“ и С-200 „Ангара“, системи средњег и краћег домета „Бук-М1-2“, „Бук-М2Е“, „Печора-2“ могу да униште било који ваздушни циљ на растојању до 45 km. Ту су и противавионски ракетни систем „Оса“ и противавионски ракетно-топовски систем „Панцир-С1“, који уништавају сваки циљ на удаљености од 4 до 20 km, као и преносни противавионски ракетни системи „Игла“ са дометом до 5 km.

Више о конфликту у Сирији

Сва та техника, која је са тактичког становишта веома паметно распоређена по читавој територији земље и повезана у јединствен и комплексан систем, сасвим је довољна да се држава и њена војска осећају сигурно под заштитом противваздушног кишобрана. То је као комбинација на шаховској табли. Сваки потез противника моментално доводи до неизбежног пораза.

Да је испорука С-300 ПМУ „Фаворит“ заиста остварена у целини, то би пре био симболични гест подршке Дамаску од стране Москве него додатни штит у систему противваздушне одбране Сирије. Али, у овом тренутку Кремљ и сиријско руководство имају друге, актуелније циљеве – не дозволити Вашингтону да се послужи изговором да Башар Асад поседује хемијско оружје како би задао ударац његовој држави и војсци.

Данас, када је народ поново изабрао Башара Асада на место председника, када је победа над терористима ближа него икад, када је неопходно потрошити државна финансијска средства на економски и социјални препород, на обнову свега што је уништено ратом, потреба за набавком система С-300 је очигледно отишла у други план. Није искључено да је управо то разлог зашто С-300 засад није потребан Дамаску. Онда се може искористити за делове.

Росијскаја газета. Сва права задржана.