Ердоган користи Русију као „џокер” у игри са Западом

Односи између Анкаре и Запада нагло су се заоштрили уочи руско-турског самита планираног за 9. август. Председник Реџеп Ердоган је у крајње оштрој форми пресекао покушаје представника ЕУ да покрену питање о кршењу људских права у Турској после гушења пуча, а шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу поставио је Бриселу ултиматум по коме споразум о избеглицама може бити раскинут уколико Европска унија до средине октобра не обезбеди Анкари безвизни режим. У том конексту турски званичници су оптужили Вашингтон за подршку проповедника Фетулаха Гулена који живи у САД и коме је турска власт приписала организовање пуча. У условима све оштрије конфронтације са Западом турски лидер покушава да искористи Русију као „џокер” како би ослабио утицај САД и ЕУ и избегао спољну изолацију.

Турски председник „пробија лед” у Петербургу

Посета Санкт Петербургу фактички ће представљати повратак Реџепа Ердогана на међународну политичку сцену. После неуспелог војног пуча 15. јула лидери кључних земаља Запада нису се састајали са турским председником, и скоро да нису контактирали са њим чак ни телефоном. Штавише, из дана у дан су све већи спољни притисци на Анкару са захтевима да се не допусте даље политичке репресије.

Западним критичарима Анкаре придружио се и генерални секретар УН Бан Ки Мун. Како је јуче саопштио заменик портпарола генералног секретара Фархан Хак, Бан Ки Мун је обавио телефонски разговор са министром спољних послова Турске Мевлутом Чавушоглуом и председником Ердоганом, у коме их је позвао да поштују људска права и не дозволе „неприкладан однос” према ухапшенима.

У том контексту се реакција Москве на најновије догађаје у Турској упадљиво разликује од става који је заузела већина држава Запада, као и руководство УН. Москва се уздржава од било какве критике потеза турских власти која би могла бити схваћена као „лекција из демократије”.

У тој ситуацији Ердоганов покушај да „игра на руску карту” у конфронтацији са Западом потпуно је природан и практично неизбежан.

Имитација зближавања

Према верзији турских власти, обнављање контаката са Русијом на највишем нивоу у контексту наглог обустављања дијалога са Западом не треба доживљавати као изненадну промену спољнополитичких приоритета Анкаре. У интервјуу за телевизију CNN Turk Мевлут Чавушоглу је овако окарактерисао ситуацију: „Има оних које брине нормализација наших односа са Русијом. Наши односи са Москвом нису алтернатива односима са НАТО-ом или Европском унијом”.

Међутим, како сматрају експерти са којима се консултовао лист „Комерсант”, Ердоган покушава да примора ЕУ и САД на испуњавање обавеза и у ту сврху може искористити односе са Руском Федерацијом за решавање најважнијег задатка турске спољне политике у овом тренутку, а то је да се ослаби притисак Американаца и Европљана и избегне међународна изолација.

„Неће доћи до кардиналног заокрета у односима Москве и Анкаре. Председник Ердоган само покушава да искористи Русију у политичкој игри. Уочи предстојећег сусрета Г-20, који ће бити одржан почетком септембра у Кини, њему је крајње важна гаранција да на самиту неће бити третиран као непожељна личност. То је један од разлога његове предстојеће посете Санкт Петербургу”, рекао је за „Коммерсант” бивши заменик министра спољних послова РФ, директор Центра за политичка истраживања Андреј Фјодоров.

Други разлог новог зближавања Анкаре са Москвом је питање будућих односа Турске и ЕУ. „Европа је у шоку од поплаве миграната и њој је крајње важно да се споразум о избеглицама поштује. Због тога Ердоганова уцена у одређеним условима може уродити плодом. Међутим, уколико турске власти уведу смртну казну, Европа ће бити принуђена да раскине споразуме са Анкаром”, каже Фјодоров. По његовим речима, „Русија неће тако оштро реаговати на увођење смртне казне у Турској, и тада ће односи са Москвом послужити Анкари као компензација”.

„Игра председника Ердогана је потпуно предвидљива. Он се нашао у изолацији међу западним савезницима, али Турска не намерава да раскрсти са НАТО-ом и Европском унијом”, истиче Виктор Надеин-Рајевски, старији научни сарадник Института за међународну економију и међународне односе Руске академије наука. „Турском лидеру је неопходан инструмент за вршење притиска на савезнике, и Русија му је у том смислу најбоље решење, утолико пре што није могуће ратовати истовремено на неколико фронтова – и против Запада, и против Русије, и на Блиском истоку”.

И Москви је потребна Анкара, из сасвим практичних разлога. Њу Русија може ефикасно искористити као полугу у Сирији, где је став Турске и даље умногоме пресудан, и на Јужном Кавказу, и најзад, у енергетској сфери. Оживљавање пројекта „Турски ток” може послужити као добро средство помоћу којег ће Москва извршити притисак на Европску унију, чије руководство не жури са одобравањем „Северног тока 2” – гасовода који је такође од стратешког значаја за Русију.

„У новом зближавању са Анкаром Кремљ добија нову полугу помоћу које може да утиче на ситуацију на Блиском истоку и у другим стратешки важним регионима, као и да пољуља западну антируску коалицију”, објаснио је за „Коммерсант” Владимир Сотњиков, директор Центра за стратешка истраживања и анализу „Русија – Исток – Запад”.

Детаљније прочитајте овде. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.