Да ли је Јељцин украо комунистима победу на изборима 1996?

Почетком 1996. године руску елиту је бринуло само једно питање – ко ће бити на челу земље кроз шест месеци? Реформатор Борис Јељцин, који је 1991. године стао на чело Руске Федерације – државе настале на рушевинама СССР-а – у народу није био нимало популаран. Негативан однос према Јељцину проузрокован је и економском кризом, и кризом државних институција, и ратом у Чеченији, и самом Јељциновом појавом, јер је он тада већ остављао утисак тешко болесног човека.

И обрнуто, све што није ишло у прилог Јељцину, одговарало је његовом главном такмацу, лидеру комуниста Генадију Зјуганову. У децембру 1995. године је Комунистичка партија Руске Федерације (КПРФ) победила на парламентарним изборима. У том контексту је у окружењу председника Русије већ почело да се говори о потреби да се избори откажу или одложе на неколико година. Јељцин је, ипак, изашао на изборе и победио у другом кругу.

Сумњиви избори

Током протеклих 20 година није било званичних потврда да су власти фалсификовале резултате избора, али многи сматрају да у ондашњим условима Јељцин никако није могао однети поштену победу. Учинило се да су те сумње потврђене на највишем нивоу 2012. године, када се тадашњи председник Дмитриј Медведев у сусрету са руским политичарима осврнуо на изборе из 1996. године. По речима људи који су присуствовали том сусрету, руски председник је изјавио да на тим изборима није победио Јељцин. Касније је, међутим, извор у Кремљу демантовао речи учесника тог сусрета.

Многи познати руски политичари и јавне личности не сумњају да је Јељцинова победа била непоштена. Тако је, на пример, сматрао Генадиј Селезњов, који је 1996. године био члан КПРФ и председник Државне думе. Истог је мишљења и Виталиј Третјаков, један од „патријараха” руског новинарства, уредник и оснивач популарног и у оно доба утицајног дневног листа „Независимая газета”. „Ја сам убеђен, а то потврђују и неке чињенице које су ми познате, <...> да је Зјуганов победио у првом кругу. Он је то знао, али се није усудио да обнародује своју победу”, изјавио је Третјаков за „Руску реч”.

„Шта ако ме не пусте у Кремљ?”

Зјуганов је имао разлога да прећути своју победу, сматра бивши главни уредник листа „Независимая газета”. „...Извесни људи, који су тада били око Јељцина, рекли су тада своју реч. Они су сасвим јасно дали до знања да Јељцин неће дати власт другоме. Ако Зјуганов буде проглашен за победника, догодиће се нешто што ће му онемогућити да постане председник. Јасно је да су мислили на државни преврат са применом силе”, изјавио је за „Руску реч” Третјаков.

Страх од онога што се може догодити уколико буде проглашена Зјугановљева победа могао се прочитати на његовом лицу, сматра политиколог Валериј Хомјаков, који је у то време радио у Јељциновом предизборном штабу. По његовим речима, познаници из ривалског штаба овако су му описали психолошко стање лидера комуниста: „Ево, он је данас победио, а шта ће да ради сутра? Да иде у Кремљ? Па тамо ће му рећи: ’Губи се одавде!’ Он је страховао: Шта ако ме не пусте?”

„Ако дођу комунисти, све ће нас стрељати!”

Неодлучно понашање Генадија Зјуганова ипак није сметало Јељциновом тиму да прикаже комунисту као највећу опасност која прети достигнућима из 1990-их, тј. тржишној економији и политичком систему који је бар споља изгледао као демократски. „Ако дођу комунисти, све ће нас стрељати!” – тако Третјаков дефинише поруку која је упућена народу у Јељциновој предизборној кампањи.

Антикомунизам је био један од главних мотива Јељцинове кампање. Новине под називом „Не дај Боже!” штампане су у милионским тиражима и бесплатно дељене грађанима Русије. У њима се говорило о непривлачним страницама недавне совјетске прошлости и читаоци су плашени ужасима које ће им донети Зјугановљева победа.

Поред антикомунизма активно је промовисан и нови Јељцинов имиџ: „Он је живахан, борбен, активан, ђуска уз музику; није онакав како се раније причало”. У том духу је била организована кампања која се, по мишљењу експерта Андрејева, одликовала „феноменалним, незабележеним у новијој историји нивоом примењених политичких технологија”. Зато Јељцинов успех многи аналитичари доводе у везу са ефикасношћу предизборне стратегије, а не са фалсификовањем изборних резултата.

У сваком случају, средином маја је дошло до прекретнице у предизборној кампањи – Борис Јељцин је претекао свог главног ривала, пробијајући се до победе у првом кругу. У другом кругу су му предност у односу на Зјуганова донели гласови популарног генерала Александра Лебеда, који је позвао бираче да гласају за актуелног председника.

Цена победе

После победе Јељцина је чекала операција на срцу, од које се затим дуго опорављао. То је био период када су у Русији све већи утицај имали олигарси, и када је економија полако, али сигурно срљала у пропаст, тако да је Русија прогласила банкрот 1998. године. Истовремено су у побуњеној Чеченији јачале снаге које ће 1999. организовати напад на Дагестан (регион Русије на Северном Кавказу), после чега је и само очување територијалне целовитости земље доведено у питање.

У том контексту није чудо што се данас у руском друштву негативно оцењују ондашњи избори, утолико пре што Русија, по мишљењу многих експерата, чак и у случају победе Генадија Зјуганова није могла да се врати у совјетску прошлост.

По Андрејевљевим речима, тада „народ Русије није био масовно заинтересован за рестаурацију, него за ’трећи пут’, изражен речима: ’дајте нам све што је било раније, али без повратка у прошлост’”. Па ипак, Јељцинова победа је одиграла важну улогу. Обезбедила је „очување легитимног континуитета власти и извесног грађанског консензуса, иако фаличног и непотпуног”.

По речима политиколога Алексеја Зудина, грађани Русије су тада „изабрали будућност”. „Чак не толико своју, јер је свима било јасно да предстоји тежак пут, колико будућност земље у целини”, уверен је он. Са друге стране, како истиче Третјаков, ту будућност нису сви осетили, јер су грађани Русије платили огромну социјалну цену за даљи опстанак неефикасног Јељциновог режима.

Росијскаја газета. Сва права задржана.