Борци за људска права су забринути због великог раста броја страних грађана који су депортовани из Русије. Податке о томе садржи извештај „Административна депортација из Русије – резултат судских процеса или масовно прогонство?” који је средином маја објавио комитет „Грађанска потпора”. Број депортованих се повећава од 2013. године.
Како се наводи у извештају, те године је број депортованих порастао на 137.000 људи, што је троструко више него 2012. године. Према подацима које износе борци за људска права (а они се позивају на статистику одговарајућих руских министарстава и служби), од 2013. до 2015. године изречено је преко 500.000 судских пресуда о административној депортацији, тј. протеривању из земље због учињеног административног прекршаја.
Готово све судске пресуде (98%) изречене су за два прекршаја, и оба су законом дефинисана средином 2013. године. У питању је пооштравање казне за кршење правила уласка странаца у Русију, боравка и привременог рада у њој. Како тврде борци за људска права, депортовање чак и „за најмањи прекршај” у Русији је постало уобичајено. Активисти тврде да судије при томе често занемарују права миграната, па чак и сами крше многе законске норме приликом доношења одлука о депортацији.
Поред броја депортација све више расте и број људи којима је забрањен улазак у Русију. Према подацима Федералне миграционе службе (ФМС), у априлу 2015. године је већ било 1,3 милиона људи којима је забрањен улазак у земљу.
Како се наглашава у извештају, масовном депортацијом власти решавају „такозвани проблем нелегалне миграције”. Борци за људска права тврде да Кремљ користи пооштравање миграционих закона као „главни инструмент за решавање политичких и геополитичких проблема”.
Из документа се може извести закључак да власти на тај начин са једне стране излазе у сусрет оним круговима руског друштва који захтевају да се смањи број миграната, а са друге врше притисак на земље из којих ти мигранти долазе. У Русији се тренутно налази око 10 милиона гастарбајтера. Од тога је преко 80% дошло из република бившег СССР-а са којима Русија и даље има безвизни режим.
Са друге стране, у извештају се не наводе никакви, чак ни уопштени подаци о разлозима депортације странаца из Русије, тј. о степену озбиљности прекршаја које су учинили. Тим поводом је шефица комитета „Грађанска потпора” Светлана Ганушкина у интервјуу за „Руску реч” изнела своје виђење проблема. Она је, наиме, уверена да је „највећи број пресуда [о депортацији] донет за минималне прекршаје”. У поменутом документу борци за људска права наводе само прекршаје које су учиниле судије приликом изрицања пресуда о депортацији. Највише странаца су депортовали Москва са околином и Петербург са својом облашћу.
Помињући извештај, поједини медији као илустрацију опхођења власти са мигрантима наводе случај са дошљаком из Сирије за кога се заинтересовао поменути комитет. Човек се зове Шаве Мохамед. Он је 2015. године хтео да продужи боравак, али му миграционе власти нису дозволиле, образложивши своју одлуку констатацијом да се Мохамед може вратити кући, јер је „у Алепу сада све у реду”. Медији, међутим, не помињу како је тај случај окончан, тј. не кажу да је Сиријац ипак судским путем издејствовао продужење боравка, мада је суђење са Федералном миграционом службом трајало неколико месеци.
И Александра Докучајева, начелница одељења за дијаспору и миграције Института за проучавање Заједнице независних држава, скренула је у интервјуу за „Руску реч” пажњу на чињеницу да одлуке власти и судске пресуде могу бити судским путем анулиране после подношења жалбе. Па ипак, она је истакла да је то сложена процедура и да би је требало поједноставити, а функционери који доносе одлуке о депортацији или забрани уласка у земљу треба да сносе одговорност за грешке које се при томе чине.
Докучајева се слаже са ауторима извештаја и у погледу тврдње да су протеклих година миграциони закони знатно пооштрени, тако да сада само један административни прекршај може послужити као разлог за депортацију. Са друге стране, она наглашава да се ситуација мора посматрати у контексту постојећег безвизног режима са републикама бившег СССР-а, као и у контексту ранијих покушаја контролисања миграције за које се не може рећи да су уродили плодом. „Строги миграциони закони су бољи него одсуство било какве контроле боравка странаца на територији земље. Ја не видим други механизам, а ред се мора завести”, сматра Докучајева.
По њеном мишљењу, политика Русије у области депортације и забране уласка у земљу није никакав изузетак у односу на друге земље. Ако се погледа званична статистика Европске уније, може се видети да је 2014. године 28 њених чланица донело 470.000 одлука о депортацији странаца. Неколико година раније донето је чак 600.000 таквих одлука. У 2014. години су по том питању рекорд забележиле Француска са 87.000 и Грчка са 74.000 депортација.
Прилично су велике и бројке које се тичу забране уласка у Европску унију. Њене чланице су 2014. године забраниле улазак скоро 300.000 људи на своју територију, а неколико година раније је само Шпанија изрекла 510.000 таквих забрана.
И у САД је статистика слична европској. На пример, 2013. године је из Америке депортовано преко 400.000 људи. Обамина администрација је од 2009. године депортовала укупно преко 2,5 милиона странаца.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
