Молокани: Загонетни Руси из „јерменског Сибира”

Медовка, Новосељцово, Привољно, Светло, Саратовка, Фиолетово, Љермонтово – сва ова насеља не налазе се у Русији, него на северу Јерменије, у планинском региону Лори. То је неприступачан крај са хладним зимама и неплодном земљом, на којој треба пролити много зноја да би се нешто узгајило. Овај крај се понекад назива и „јерменски Сибир”. У селима са руским називима живе углавном молокани, припадници секте које је још царица Катарина Велика иселила из Русије. Тачније, они су ту некада живели. Данас живе само у Фиолетову и Љермонтову. Остала села су напуштена.

После распада СССР-а многи су се вратили у постојбину: у Тамбовску, Рјазанску, Курску и Орловску област Русије. Други су отишли у далеку Канаду и Аустралију, код рођака који су се тамо одавно снашли, и са којима су, иако се одричу већине цивилизацијских достигнућа, успели да остану у вези. Молокани који су остали у Јерменији никога не оптужују за одлазак великог броја чланова њихове заједнице и кажу да их нико није истерао ни присилио на то. Кажу, тако се догодило. Неки су сматрали ће им у Русији бити боље, а други су страховали од прогона, али испоставило се да за то нису имали разлога.

У Фиолетову и Љермонтову молокани живе строго се придржавајући својих верских принципа. То је један од разлога што се нису асимиловали са Јерменима. Раде неуморно од изласка до заласка сунца. Узгајају кромпир и цвеклу, шаргарепу и купус. На тамошњој земљи ништа друго и не успева. Али је зато шаргарепа из Фиолетова позната у Јерменији као најсочнија и најслађа. Не зна се зашто је тако. Иста сорта се узгаја и у суседним селима, и земљиште је исто, али је шаргарепа из Фиолетова укуснија.

Молокани избегавају да се појављују у јавности и човек са стране тешко може да их наведе на разговор. Посебно када чују да је новинар. Одговарају кратко, штедећи речи. На судбину се не жале: „Нису нас руски цареви протерали овамо да се бањамо, зато и живимо у овим планинама”. Они не планирају да напусте крај на који су навикли. То, наравно, не важи за младе. Међу њима има оних који хоће да наставе школовање, а у Фиолетову нема стручних школа ни факултета. Постоји само руска средња школа. Могли би, наравно, да оду у Јереван, где се још увек може стећи високо образовање на руском језику. Али, изгледа да се, када већ одлазе, радије одлучују да се врате у постојбину. Међутим, како објашњавају староседеоци, само појединци одлазе због школовања, а највећи број одлази у потрази за послом. Могућности за запошљавање су ограничене не само у Фиолетову, него и у целој Јерменији.

„Жао ми је што су руска села опустела. Била су то мала острвца Русије. Уредне, увек бело окречене куће са прозорским оквирима и капцима офарбаним најчешће у плаво, изузетно чисте сеоске улице. Све је било неговано, о свему се водило рачуна. Били су врло добри домаћини и вредни радници“, сећа се Гарегин Мкртчјан, сликар из града Степанаван, центра Лоријске области.

На многим његовим сликама приказана су молоканска села. То често збуњује купце и Гарегин мора да објашњава да пејзажи нису настали у Русији, нити су насликани са разгледница, него су сликани предели који заиста постоје у околини Степанавана, где је некада било десетак молоканских села. Да не говоримо о Воронцовки, незваничној престоници кавкаских молокана. Она је у совјетско време променила име у Калињино, а данас се зове Ташир. „Веома сам волео да слободно време проводим у Новосељцову или Медовки. Био је то сасвим други свет, права руска провинција. А то је било само 10-15 километара од Степанавана. Данас тамо нема молокана, продали су куће или су замандалили врата и прозоре и отишли“, присећа се са носталгијом Мкртчјан.

Према званичним проценама, у Јерменији данас живи око 15 хиљада Руса. Али треба истаћи да је Јерменија и у совјетско време била једна од република са готово једнонацоналним саставом. Одлазак Руса изражен у процентима био је незнатан.

Аскете у грузијским планинама

Грузијски регион Џавахети је по географским и климатским условима веома сличан јерменском региону Лори (Јермени, узгред, чине етничку већину у јужном делу Џавахетија). А ако погледамо детаљну географску карту, примећујемо сродност и по степену „рускости”. Ту су насеља са следећим називима: Богдановка, која је недавно променила име у Ниноцминда, Гореловка, Орловка, Спасовка, Ждановка, Јефремовка. У совјетска времена домаћинства ових села су обарала рекорде у количини произведеног млека по крави. Партијско руководство Грузије је покушало да постигне сличне резултате у другим рејонима, али му то није успело. Аскетски живот становника наведених села, који су такође били избеглице из верских разлога, био је испуњен радом. С том разликом што овде нису били у питању молокани, него духобори. И ту се понавља прича из Јерменије. Распао се Совјетски Савез и духобори су се одселили у Русију и Канаду.

„Данас је извесну специфичност задржала само Гореловка. Преостала села чувају само називе, али у њима више не живе Руси”, објашњава Маргарита Ахвледијани, директорка и оснивач GO Group Media. Њена група је снимила документарни филм о животу духобора у Гореловки. „Више пута сам и током ранијих година долазила код духобора. То су свакако врло необични људи строгих принципа. Данас их је врло мало. Одселили су се у Русију, у Америку и Канаду”, каже Маргарита Ахвледијани. Према њеним речима, духоборска села данас углавном насељавају џавахетски Јермени из неприступачних планинских села, у којима се веома тешко живи. „Погрешно је рећи да су сви духобори Руси. Језик им је заиста руски, као и култура унутар заједнице, одећа и слично. Али у самој заједници сви знају између себе ко је Рус, ко је Ром, ко Пољак итд. Сећам се да ме је изненадило када су за једну њихову девојку рекли да се ’удала за Руса’. Схватила сам да они себе не издвајају по националности, него по припадности заједници духобора”.

У Грузији је остало највише 50 хиљада Руса. Они углавном живе у Тбилисију, Руставију, Батумију и другим градовима. Сеоског становништва практично и нема, осим поменутих Руса у духоборским насељима и у једном или два села у којима су изворно живели молокани, а данас је становништво мешовито (на пример, село Уљановка у региону Кахетија).

Војници и инжењери

Када се ради о Русима на Јужном Кавказу, треба их поделити на три групе. Прву чине поменуте  верске мањине, које су биле прогоњене и насељене у најсуровијим областима Јужног Кавказа. Другу групу чине војници. Припадници руске војске који су одслужили војни рок понекад нису имали где да се врате, или су навикли на ове крајеве, или су ту основали породице и сл. Трећу групу чине избеглице из периода Великог отаџбинског рата и совјетски досељеници. То су пре свега војници (на пример, у поменутом региону Лори градић Пушкино је у суштини био војни гарнизон са градском инфраструктуром, где су биле стационаране ракетне јединице), као и стручњаци у различитим гранама привреде.

У Азербејџану је био посебно велики број досељених стручњака, јер је нафтна индустрија захтевала високо квалификоване професионалце. А тамо где има нафте, развијају се и хемијска и друге гране индустрије. Азербејџан није увек имао довољно својих кадрова, тако да су на обале Каспијског мора стизали стручњаци из свих крајева Совјетског Савеза.

„Руси су, наравно, живели у индустријским градовима, где живе и данас. Нема их много као некада, али само у Бакуу и околини их сигурно има неколико десетина хиљада”, изјавио је Илгар Велизаде, руководилац Клуба политиколога „Јужни Кавказ” у Бакуу. Према његовим речима, треба разликовати оне који су у Азербејџан стигли у контексту развоја нафтне индустрије као инжењери или државни службеници и оне који су у Азербејџан дошли по војној линији или због службе у Каспијској флотили, и који су касније остали да живе у Бакуу, и у мањем броју у Ганџи.

Део руског становништва је после распада Совјетског Савеза напустио Азербејџан, као и суседне земље. „Данас руску заједницу у Азербејџану, према званичним подацима, чини преко 60 хиљада људи. Али често припаднике других словенских народа грешком убрајају у Русе”, каже Велизаде. Азербејџан не заостаје за суседима ни у погледу „егзотике”. Према речима Илгара Велизадеа, у Исмаилинском рејону Азербејџана налази се велико молоканско село Ивановка. „Они имају чак и свој веб-сајт”, каже он, мада се сматра да вера молокане држи подаље од савремених изума. „Постоји и још неколико малих насеља верских мањина у Кедабечком рејону на Малом Кавказу, као и у Хизинском рејону, 100 километара од Бакуа.”

У све три републике Јужног Кавказа издају се часописи и емитују телевизијске и радио емисије на руском језику, функционишу руске школе и руски одсеци на факултетима, и раде руска позоришта, а руски језик није реткост у свакодневном животу. Нема никаквих проблема ни са религијом. У Азербејџану постоји пет активних православних храмова, а о православној Грузији и хришћанској Јерменији да и не говоримо. Изгледа да је нестала она нелагодност коју су Руси у овим земљама могли осећати у првим годинама после распада Совјетског Савеза.

Росијскаја газета. Сва права задржана.