Отворени разговор са високим официром Оружаних снага Украјине

Какво је сада расположење официра украјинске армије?

Не бих рекао да некога од њих радује рат. Мало је оних који су добро расположени када се стално налазе у ратном окружењу. Мислим да су се официри који непрекидно командују на првој линији фронта већ јасно определили да ће пуцати у оне који пуцају на њих. Али тешко да ће ићи у напад. Нико не планира то да чини и никоме то није потребно. Поштени људи, који су сачували своје достојанство и част, са нестрпљењем очекују разрешење ове ситуације и надају се да ће у нашој земљи бити довољно памети и политичке воље да се обустави ово лудило и дивљање, овај братоубилачки рат.

Можете ли именовати људе на власти који су способни да утичу на такав развој ситуације?

Тешко је персонализовати те људе. Ми примећујемо здраве тенденције, али, нажалост, критична маса идиотских одлука је далеко већа. Здраве тенденције се губе у њој, као и у популизму и бесмисленом крвопролићу. Сада се већина политичара придржава пароле „рат до последњег Украјинца”. То је зато што су они незаконито заузели то место у друштву, тј. најпре су се уздигли на крви Мајдана, а касније су томе додали и крв војника и официра које су послали у смрт у рату са Донбасом. 

Кажу да је то рат између Русије и Америке. Шта ви о томе мислите?

Ја као војно лице могу да дискутујем на ту тему, али једино што желим је да се вратим кући. Сваки војник жели да се врати нормалном предвидљивом људском животу. Нико не жели да непрекидно умножава жртве, да бескрајно пуца и нешто доказује уз помоћ смрти. Можда је то само моје лично мишљење, али ја се у сваком случају крећем међу људима који га деле... Сада се вероватно тешка питања врзмају по глави председника Порошенка, начелника генералштаба и командира на првој линији фронта. Све је то доста тешко. Ситуација је већ сувише натопљена крвљу. 

Ипак, обичном човеку се чини да је лако зауставити рат. Потребно је само придржавати се услова Минског споразума?

Неко је у добровољачке одреде ДНР и ЛНР дошао из далекоисточних провинција Русије, а неко је у украјински добровољачки батаљон дошао из Сумске области (Украјина). Сада они пуцају један на другога сваки Божији дан. Како они могу за трен ока да схвате и прихвате услове споразума, поготово ако су им пре тога убијени другови или су осакаћени саборци? Зар све то политичари могу зауставити са пар речи?

А може ли се повући тешко наоружање? И могу ли се повући људи на удаљеност одакле не могу да добаце једни до других?

Кад би све било тако једноставно, сви ратови би се прекидали после склапања мировних споразума. Али познато је много споразума које су склапали сити политичари у удобним кабинетима, па када изађу из тих кабинета они се фотографишу пред новинарима, дају фине интервјуе према којима испада да ће на данашњим минским пољима већ сутра цветати цвеће. Али из неког разлога се то не дешава, јер сваки рат има одређене фазе. Рат је сложен процес и не треба се надати да ће се он развијати по неким плановима које припрема Генералштаб.

У којој фази је сада овај рат?

Ово је још једна фаза тињајуће шизофреније. Они који никада нису били професионални војници, још пре годину дана су узели оружје у руке. А годину дана је у рату много. И убрзо су схватили да им се то веома допада. Они у томе већ виде одређене предности. Професионални војник зна за последице првог пуцња.

На кога мислите када кажете „они који никада нису били професионални војници”?

И на једну и на другу страну. И тамо и овамо има људи који су схватили да им оружје даје могућност да заузму неко репрезентативно место у друштву, што им цивилни живот у мирнодопским условима није омогућавао. За те слојеве становништва оружје нуди несвакидашње могућности. Некоме се једноставно допада да се осећа као жесток момак и да се покрива некаквим идеолошким циљевима. Они себе виде као ратнике светлости који само доносе добро људима, додуше са аутоматом у рукама...

Да ли ви подржавате пријем у своје редове оних који су још пре годину дана били веома далеко од професионалних војних кругова?

Само држава треба да има прерогативе да даје оружје у руке одређеним категоријама људи. Украјински добровољачки батаљони су били пре свега вапај душе читавог друштва, али вероватно је дошло време када њихово постојање треба ускладити са законодавством. Постоји закон и он јасно прописује казну за кршење одређених норми. То се односи и на добровољачке групације. Али доношење таквих закона је сложен друштвени и политички процес.

Шта је Русија по вама у овом тренутку – агресор или миротворац?

Ја уопште не размишљам о Русији. Имам довољно својих брига.

Које су ваше бриге?

Бриге о људима за које сносим одговорност.

А зар војник не треба да схвата против кога се бори?

Ја схватам против кога се борим.

Против кога?

Против онога који пуца у мене са оне стране линије раздвајања.

И то је све? Зар ви немате уопштену представу о непријатељу?

Ви сада желите да ја демонизујем или визуелизујем непријатеља?

Бар на нивоу ДНР и ЛНР.

По јасној дефиницији руководства наше земље, ЛНР и ДНР је територија Украјине коју су привремено окупирали наоружани бандити.

Пре две недеље сам путовала возом из Лавова, и заједно са мном су путовали осамнаестогодишњи мобилизовани момци. Ако их не шаљете у смрт, шаљете их бар да се боре против непријатеља. А ако официр вашег ранга нема јасну представу о непријатељу, како онда њима објаснити ко је непријатељ и због чега они гину?

Непријатељи су људи који сметају државним структурама да дођу до исконски прописаних и законодавно условљених граница наше земље. Није важно у којој су они униформи, плавој или зеленој, да ли су са аутоматом или ласерским мачем. Они не признају законе моје земље и то не доказују цивилизованим методима него уз помоћ оружја окренутог против државе у којој су имали част да буду рођени и да живе.

А који су то цивилизовани методи?

Ако ти је неприхватљиво законодавство земље у којој живиш, купи своју породицу, продај стан и иди у земљу која ти одговара. Ако ти одговара Мордовија, иди у Мордовију [република Руске Федерације – прим. прев.].

А ако је таквих 90%?

Мислите, 90% на некој конкретној територији? Тада је требало бирати своје посланике у локалне органе, у Врховну раду, и лобирати своје законе. То је цивилизовано.

Рећи ћу вам нешто што можда нисте знали. Понекад се у предграђима Доњецка нађу пројектили који нису експлодирали због намерно искривљених детонатора. На њима пише „Помажемо колико је у нашој моћи”. Шта мислите о томе?

Примио сам к знању и растужио се.

А шта је ту тужно? Зар се не треба радовати што неко не жели да испаљује пројектиле на град?

Што не жели да пуца?

Не жели да убија.

Дивота... Код нас још увек постоји алтернативна служба. Могу да оду у болнице где леже рањеници без руку и ногу, да им замењују гуске. Могу да оду тамо и да им једноставно замене гуску. Нека кажу да су се уморили од смрти, нека кажу: „Не могу више. Ја нисам никакав артиљерац”. И нека нађу себи другу корисну примену. Ако си војник и ако си у рову, твоје је да ратујеш. 

А ако си неки од оних војника које сам ја видела у возу? Ако су те извукли из сиромашне породице која живи у неком селу?

Покажите ми бар једну земљу која је спремна да ратује на својој територији. Када у два села, између којих пролази линија раздвајања, живе људи који су још јуче одлазили једни другима у госте, на Нову годину, Божић, или 9. маја, како је за то могуће припремити се?.. Како ја могу бити спреман да сутра убијам онога са киме сам ишао у школу? А све зато што је он много гледао телевизор и што сам ја много гледао телевизор.

Како ће се по вашем мишљењу завршити рат?

Сви ратови се завршавају миром, па макар лабавим и нестабилним. Макар и са великим бројем инвалида – телесних и душевних. Па макар и са провалијом између дојучерашњих ђака из исте школе, или студената са истог факултета или војних академија.

Под којим условима треба да буде успостављен мир?

Ви постављате то питање човеку који је положио заклетву своме народу. Постоји званична позиција руководства земље. Она је јасна и разумљива: ДНР и ЛНР су територије Украјине које су привремено под окупацијом нелегалних војних формација и над којима ми не можемо да успоставимо контролу. Како ће се све то завршити? Вероватно неким политичким решењем. Засада „први Минск” и „други Минск” воде ка томе да се бар обустави активна фаза рата, када на све стране лете и фијучу пројектили и одјекују експлозије. Када трактористи који оре у пољу експлозија откида обе ноге и точкове на трактору.

Становништво Донбаса се боји да ће победа Оружаних снага Украјине означити почетак тоталне чистке. У многим породицама има добровољаца. У становништву има много симпатизера ДНР и ЛНР.

Нека их има. Али ти симпатизери своју децу као и раније шаљу у Кијев на школовање и у Одесу на одмор. И не боје се да ће на првом контролном пункту Оружане снаге Украјине одсећи главу њиховој деци и одмах тамо их појести... Оружане снаге Украјине нису казнене експедиције, како нас ви зовете. То су људи који су после годину дана већ сити ратовања против свог народа. 

Поменули сте израз „свој народ”. Када испаљујете пројектиле у правцу Доњецка, они не погађају војнике него стамбене зграде. Да ли су житељи Доњецка ваш народ?

Баш лепо! Можда бисмо могли да попричамо о томе где господа из ДНР бирају своје ватрене позиције?.. И зашто они хватају људе у Доњецку за време полицијског часа и малтретирају их? Зашто им забрањују да конзумирају алкохол? Је ли то нека нова слобода?! Ако се алкохол продаје, зашто ја не могу да га конзумирам? Зашто човек наоружан аутоматом треба да одлучује када и где могу да прођем улицом. Ја живим у својој земљи! Ја ходам по своме граду! Хоћу и да попијем, ако ми се прохте!

Да ли је ваша армија добила неку нову америчку технику и учи ли да је користи?

Армија добија нову технику од најбољих светских произвођача, али не да би уништавала свој народ, него да би дала до знања онима који покушавају да и даље распирују овај конфликт, да им то неће лако поћи за руком.

Коме то треба дати до знања? Ја вас зато и молим да јасно прикажете непријатеља. Да ли су у Доњецку ваши људи?

Шта то значи „ваши”?

Да ли сте ви Украјинац?

Наравно.

И они су Украјинци. А ја сам држављанка Русије. Мени је теже да их назовем „наши” него вама. Јесу ли они ваши? Јесу ли то људи из Украјине?

А зашто они позивају у помоћ добровољце из Бурјатије [република Руске Фердерације – прим. прев.]? Зар Украјинци не могу сами међу собом да се расправе?

И вама долазе Американци.

Зар ће Американци узети оружје у руке и стати заједно са мном у строј? Американци су сувише богата нација да би својим војницима дозволили да гину у туђој земљи. У мојој јединици нема Американаца. У нашој земљи су забрањене нелегалне војне формације.

Зар ви не сматрате да у Донбасу има већ много добровољаца са украјинским пасошем, сувише много да би сте их третирали као нелегалну војну формацију?

Њима се чини да их је много, а у ствари су они усамљени и нису потребни ником осим Украјине. Нека предају оружје и тада ће нам бити потребни. Градиће оно што су рушили.

„Већ осам српских добровољаца осуђено због Новорусије”
Србин Радомир Почуча, који је ратовао против украјинских оружаних формација, дао је интервју за лист Газета.Ru. Сваки српски добровољац сада може завршити у затвору ако се врати у Србију. „Руска реч” преноси овај интервју у ексклузивном преводу на српски језик.

Не верујете ваљда да ће тако бити?

Верујем, наравно.

Зар верујете да ће Русија то допустити?

А зашто ја уопште треба да мислим о Русији? Нека ти побуњеници, који су погазили законе своје земље, одбаце мач и узму плуг. Нека престану са сечењем далековода. Они уместо тога пуцају у своје суграђане. Украјина је земља коју су признале све државе света. А ко је признао Придњестровље? Осим Зимбабвеа?

Да ли сте спремни на жртве ради достизања тог циља?

Схватите, мени је тешко да мислим о томе да ми држимо некакву линију раздвајања и да имамо привремено окупиране територије. Тешко ми је да сагледавам да тај момак, који разговара са мном на истом језику и има пасош исте боје као ја, пуца у мене и да ја треба да пуцам у њега. Али ја морам у њега да пуцам, не зато што сам ја тако лош или зато што је он тако лош, него зато што је он прекршио закон своје земље. Не сме се узимати оружје у руке. Нека их је чак и неколико десетина хиљада, као што ви кажете.

Имате ли жељу да примирје прерасте у мир?

Имам веома јаку жељу. Тада ћу престати да сахрањујем своје другове.

Да ли је целовитост државних граница вредна живота ваших другова?

На то питање нећу да одговорим.

Зашто?

Сви моји другови су били професионални војници. Они су изабрали ту професију далеко пре него што је почео рат. Они су волели своју професију и у суштини су се спремали за овај рат, о коме тада нису могли ни сањати... Њих сада више нема, а то значи да су испунили свој дуг. Нажалост, војници у рату гину. Али када је рат, ко ће ратовати ако не војник?

Оригинални интервју на руском језику на сајту Expert.Ru

Росијскаја газета. Сва права задржана.