„То је заиста пакао“

Како се живи у Либерији?

Ситуација је лоша. Латентно присутно осећање дубоке забринутости, чак и извесне безизлазности човека не напушта ни на тренутак. А тај врашки осећај почиње већ на аеродрому у Монровији. Престонички аеродром је некаква шупа у стању полураспада са једним излазом. Поред тог излаза стоје епидемиолози у заштитним скафандрима и пажљиво посматрају све који излазе. Поред њих су канистери са раствором хлорног креча. Узгред, у Либерији овакви канистери се налазе практично свуда. Чак ни у продавницу не можете да уђете ако не оперете руке у овом раствору.

Међутим, изгледа да то много не помаже.

Зато што у овој земљи схватања о хигијени готово и не постоје. А осим оваквих званичних места на којима се људи труде да поштују барем некаква правила, постоје још и дивље пијаце и сиротињски квартови где људи немају представу ни о најелементарнијим мерама епидемиолошке безбедности.

Какав утисак оставља локално становништво?

Тамо влада потпуни хаос. Белац, посебно онај који је тек стигао у Либерију, боље да се не креће улицама. То је опасно. Када смо првог дана у центру града покушали да разговарамо са људима, одмах нас је окружила гомила локалних становника чије намере очигледно нису биле пријатељске. Срећа што смо тамо имали познанике из Русије који су нас свуда пратили. Међутим, у критичној ситуацији од њих бисмо имали исто толико користи колико од нас самих и зато смо, када бисмо одлазили у посебно опасне рејоне, плаћали заштиту локалних полицајаца. Без таквих водича и без обезбеђења не бисмо успели да снимимо никакву репортажу. Једноставно би нас растргли. Оно што смо тамо видели надмашило је моја најгора очекивања. То је заиста пакао.

А шта је с полицијом?

Полиција постоји, али нема је свуда, а опасна ситуација може да настане било где и то сасвим изненада. Довољно је да негде у близини пијаце изађете из возила и одједном се око вас као из земље појављује петнаестак сумњивих типова, који се врте око вас и загледају вас као шакали. Ма какав неопрезан покрет, гест, поглед може бити повод за конфликт, и често са фаталним исходом. Разбојништво и крађа тамо су уобичајена појава и то се сматра једном од мањих несрећа које вас могу снаћи у Либерији. Могу вам, на пример, без икаквог повода забити нож у слабину. Локално становништво је крајње недружељубиво. Људски живот тамо као да нема вредност. Посебно живот белца.

Графикон: Хеморагична грозница ебола: симптоми и превентива

Од чега живе мештани, чиме се баве?

Влада потпуно сиромаштво. Тргују безвредном старудијом, негде нешто украду. У целом граду постоје само два банкомата и ниједан не ради. Свуда су страћаре, трулеж, прљавштина. Не постоје никакви знаци цивилизације и хигијене.

А шта се налази изван сиротињских квартова?

Обични квартови се слабо разликују од сиротињских. Ми смо посетили један такав кварт у којем је становао наш возач. Водовод немају, већ пију кишницу коју су накупили са крова. Нема тоалета! Људи користе пластичне кесе које бацају у сопствено двориште. Тешко је то описати. Одбијао сам да верујем својим чулима. И то је обичан градски кварт, где станују они који имају неки посао и извесна средства за живот. Притом је свакоме ко тамо живи неко већ умро од еболе или управо умире.

А шта се догађа у сиротињским квартовима?

То је заиста пакао. Представници санитарних служби тамо ретко залазе и зато не постоји никаква контрола. Чудим се што досад сви нису поумирали. Они тамо имају своје обичаје приликом сахрањивања. Покојник дуго лежи поред куће, понекад недељама, док не почне сасвим да се распада. Они су у сталном контакту са тим лешом, љубе га, једу поред њега. Лешеве оних који су умрли од еболе рођаци краду из болничких мртвачница.

Због чега?

Према санитарно-епидемиолошким нормама ови лешеви треба да буду спаљени, а према тамошњим обичајима то је неприхватљиво.

Да ли се води неки просветитељски рад међу мештанима?

Русија на фронту против еболе
Домаћа вакцина против еболе спремна је за тестирање. За то време, руским лекарима у Западној Африци помаже искуство са „домаћом“ кримско-конгоанском грозницом. Московски вирусолог који се у Африци бори са епидемијом еболе за „Руску реч“ говори о свом невидљивом непријатељу и одговара на нека честа питања која људи имају о овој болести.

Истакнути су плакати са упозорењима и препорукама, обављају се разговори. Али то засад има слаб ефекат. Они који схватају ситуацију престали су да једу преноснике еболе – летеће мишеве и мајмуне, и почели су да кремирају умрле. И то је све.

Да ли сте посетили болнице?

Болнице остављају мучан утисак, посебно пријемно одељење, где болеснике у суштини доводе да умру. Низови носиљки на којима леже болесници. Жене, мушкарци, деца.

Да ли све болеснике одводе у такве болнице?

Не, наравно. Ми смо посетили сиротињску четврт баш у време када су тамо дошли епидемиолози и служба која одвози лешеве. Нешто раније тамо су умрле две особе и неко је позвао стручњаке. Лешеви су лежали у самој колиби. Около њих су били рођаци. Половина њих била је такође болесна, а остали већ на самрти. Мала девојчица је умирала на рукама своје мајке, на уснама јој је била крвава пена. Мајка је, по свему судећи, такође болесна. Ужасавајући призор. Људи од еболе умиру на стравичан начин.

Тамо сте разговарали са стручњацима. Шта они кажу о могућности пандемије еболе? Може ли се болест проширити на Европу и Русију?

Пандемија у Европи и Русији није могућа. Појединачни случајеви нису искључени, зато што је преношење ове болести чисто физички једноставно. Али пандемија је искључена. Наравно, ако не дође до мутације вируса као што је био случај са птичјим грипом.

Руски текст на порталу Lenta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.