Ко брани Донбас?

Добровољци који су у Донбас дошли из удаљенијих земаља ризикују да буду кривично гоњени када се врате кући. Извор: РИА „Новости“.

Добровољци који су у Донбас дошли из удаљенијих земаља ризикују да буду кривично гоњени када се врате кући. Извор: РИА „Новости“.

Зашто страни добровољци долазе у Украјину? Своје мотиве за ступање у самоодбрану Донбаса за „Руску реч“ објашњавају Дагестанац, Грузин, Осетин, Руси и - један Србин.

Од самог почетка оружаног отпора на југоистоку Украјине у средствима јавног информисања су се појављивале фотографије људи типичне кавкаске спољашњости који се смело осмехују у камеру са оружјем у рукама. Новинари се непрестано питају откуд у редовима снага самоодбране Донбаса борци пореклом са Кавказа.

Какав је национални састав становника Доњецка? Према расположивим подацима из 2013, у овом граду, који је престоница Донбаса, али и у околним местима Макејевка, Горловка и Краматорск, живи 37.000 Јермена, 21.000 Азербејџанаца, 9.000 Осетина, 4.700 Чечена, 2.700 Дагестанаца, око 3.000 Грузина. Дакле, Донбас је вишенационална средина. Сви ови људи ту живе већ генерацијама и Доњецк сматрају својим родним градом.

Ево како припадници кавкаских народа објашњавају зашто су ступили у редове снага самоодбране Донбаса.

Кавкасци...

Заур је Дагестанац. Има 27 година. Снагама самоодбране се прикључио у марту 2014. „Ја сам из Горловке и у снаге самоодбране сам ступио убрзо након почетка сукоба. Када су почели протести и нереди на Мајдану постало је јасно да не можемо седети скрштених руку. Морали смо или да се бранимо, или да одемо одавде.“

Арчил је Грузин. Има 46 година. Припадник снага самоодбране је од средине маја 2014. „Рођен сам и одрастао у Доњецку. Овде су ми жена и деца, а ускоро треба да постанем деда. Зар je требало да прихватим да ми неко ко је дошао ко зна одакле одређује шта да мислим и говорим или како да се понашам? Душа ме је заболела када сам видео како немилосрдно уништавају и руше Доњецк. Зато сам са још неколико пријатеља одлучио да ступим у снаге самоодбране. Ово чиним због будућности своје деце.“

И овде је ударио брат на брата. У украјинској војсци су заједно Украјинци и Руси као и на нашој страни. Половина наших заробљеника су Руси. Ово је прави грађански рат.

Предраг, добровољац у Донбасу

Аслан је Осетин. Има 31 годину. У снаге самоодбране је ступио у мају 2014. „Када се 2. маја догодио масакр у Одеси, одмах сутрадан сам се пријавио у снаге самоодбране. То више нисам могао мирно да гледам. Одлучио сам да се борим да се и у мом Доњецку не би догодило нешто слично. Те нељуде треба зауставити и добро их потпрашити. Морамо одговорити силом јер они разумеју само језик оружја. Са њима се другачије не може. Изазвали су крвопролиће и треба их што пре оружјем зауставити, другог избора нема.“

... Руси...

У Донбасу се у редовима снага самоодбране поред локалног становништва боре и бројни добровољци из других региона Русије. Према подацима власти самопроглашене Доњецке Народне Републике, око 93% бораца чине локални становници, а преосталих 6 до 7% су са стране. Већина њих су Руси и у Донбас су дошли из различитих делова Русије. Неки су се снагама самоодбране прикључили из идеолошких разлога, неки имају рођаке у Донбасу, многи су раније овде живели и југоисток Украјине сматрају својим родним крајем.

Олег је из Омска, има 42 године. Снагама самоодбране је приступио у јуну 2014. „Ја сам митраљезац. Овде сам рођен, Донбас је мој родни крај. До своје 23. године живео сам у Краматорску, а онда се цела моја породица преселила у Русију. Зимус када су почели сукоби, телефоном сам разговарао са рођацима и пријатељима. Сви су били веома уплашени. Нису знали шта ће бити са њима и како ће се све ово завршити. Онда су Украјинци овамо послали војску, људи су почели да гину. Тада сам схватио шта се спрема и да ће ускоро почети и чистке. Одлучио сам да дођем у Донбас. Половина мојих пријатеља из детињства већ је била у снагама самоодбране, тако да нисам имао никаквих проблема да ступим у јединицу. Као деца смо се у дворишту играли рата, али ово сада је прави рат и људи стварно гину. Мада ми је тешко због свега што се дешава, другог излаза нема и нисмо ми све ово започели.“


Како је један новинар доспео међу проруске добровољце у Украјини
Премијер самопроглашене Доњецке Народне Републике (ДНР) Александар Захарченко крајем августа је саопштио да се у редовима добровољаца бори 3 до 4 хиљаде руских држављана. Дописник руског Интернет издања „РосБизнесКонсалтинг“ (РБК) Александар Соколов упутио се на југоисток Украјине као добровољац како би сазнао како и зашто се људи из Русије прикључују редовима снага отпора.

Николај је из Москве, има 34 године. У редове снага самоодбране ступио је у мају 2014. као извиђач. „Наравно, могао сам да седим код куће и тугујем што Русе и друге који говоре руски језик у Украјини сада покушавају да ‘сломе’. Од почетка је било јасно да би и за Русију било врло лоше ако Донбас падне. Мислим да овде бранимо и Русе, и нашу браћу Украјинце, и Русију. Сигуран сам да нас неће сломити. Код нас је као у Совјетском Савезу: има бораца свих националности и сви добро знају зашта се боре.“

... и Србин

Сви ови људи су у Донбас дошли добровољно, а многи ризикују да буду кривично гоњени када се врате кући. То се пре свега односи на добровољце из удаљенијих земаља, на Србе, Чехе, Немце, Италијане, Палестинце, Французе, Израелце и Арапе из Сирије.

Предраг је Србин, има 34 године. Снагама самоодбране се прикључио у јуну 2014. „Ове сукобе је изазвао НАТО. Ми у Србији смо све ово већ доживели: и у нашој земљи НАТО је најпре изазвао грађански рат, а онда су нас бомбардовали и послали своју војску. НАТО је растурио нашу Југославију и од тога се још увек нисмо опоравили. Сада су дошли у Украјину, али циљају на Русију. И овде је ударио брат на брата. У украјинској војсци су заједно Украјинци и Руси као и на нашој страни. Половина наших заробљеника су Руси. Ово је прави грађански рат. Међутим, у сукобима у Југославији нису коришћени реактивни системи плотунске ватре ‘Град’, а овде тим страшним оружјем гађају и цивиле у градовима. То чине да би изазвали још већу мржњу, да би људи једни друге сматрали непријатељима и наставили да се међусобно убијају. Ја овде нисам једини Србин. Има нас доста из Србије, али у Донбас нисмо дошли као плаћеници. Не добијамо никакав новац. У снагама самоодбране су ми дали храну, униформу и оружје. Ништа више ми није потребно. Ми добро знамо да ако овде примене исти сценарио као у нашој земљи, за нас више нема наде. Међутим, ако Русија не поклекне, и Србија ће опет имати шансу да поврати своју независност. Србија је данас као слепо црево Европске уније, према нама се односе као према колонији. То овде не сме да се догоди. Првих дана смо ишли на тенкове скоро голоруки. Сада смо запленили много оружја и сигуран сам да ћемо одбранити Донбас“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“