Избеглице из Украјине: први дани у Русији

Симферопољ је највећи град и престоница Крима. Откако је пре неколико месеци полуострво постало део Русије, живот његових становника се умногоме променио. Али једна ствар је остала иста – становници Крима су наставили да живе у миру.

Међутим, на само десетак километара од града, у насељу Мазанка, живе они који су били принуђени да упознају рат. Овде, на територији јединице Министарства за ванредне ситуације (МЧС), налази се камп насеље у којем су привремено уточиште пронашли становници Доњецке и Луганске Области Украјине, где већ неколико месеци траје рат између државне војске и добровољаца.

„Живели смо у сталном страху“

У избегличком кампу у насељу Мазанка тренутно је смештено преко 800 људи. То је двоструко мање од његовог укупног капацитета, али је број избеглица које долазе сваким даном све већи. Људи се овамо упућују у организованим групама аутобусима из центра за координацију смештаја избеглица „Артек“ у Симферопољу. У насељу Мазанка су смештене читаве породице које су биле принуђене да напусте своје домове. Многе имају децу стару годину дана и више. Уплашена и збуњена, деца се привијају уз своје мајке док се оне упознавају са околином.

„Наша кућа се налази у близини града Теплогорска, који је често гранатиран, и зато смо живели у сталном страху“, каже једна од избеглица, становница града Стаханов у Луганској Области, Елмира Маљцева. Крај који је напустила Елмира локални житељи називају „Бермудски троугао“. Њега чине градови Стаханов, Брјанка и Алчевск, а ту се налазе фабрике украјинског бизнисмена и губернатора Дњепропетровске Области Игора Коломојског. „Због тога Национална гарда Украјине чврсто држи ову територију“, сматра ова жена. „Али сами градови практично су већ опустели. Ја сам са двоје деце и мужем такође одлучила да одем. Прешли смо границу на прелазу Изварино у Ростовској Области. А одатле смо до Крима стигли аутобусом и трајектом.“ О свом дому ова жена говори као о месту где се неће ускоро вратити, али ипак прижељкујући повратак. „Када сам одлазила, прозоре наше куће излепила сам белим тракама. За време Другог светског рата људи су тако чинили како се стакло не би расипало услед ударних таласа од експлозија.“

„Тамо више нема људи“

Избеглички камп у насељу Мазанка чини неколико великих шатора и стационар. У стационару се осим соба налазе тоалети, тушеви и кухиња. Због великог броја избеглица пред заједничким просторијама су увек велики редови. Али нико се не жали и то је разумљиво, јер су редови пред купатилом бољи од рафала из аутоматског оружја са друге стране границе.

Иако су куће многима порушене, а неки су у рату изгубили своје најближе, становници кампа не губе наду. Овде је тешко пронаћи неког ко не верује да ће пре или касније све поново бити у реду.

„Овде добијамо храну за децу, пелене, пасту и четкице за зубе, што значи да нам је свакодневица обезбеђена“, каже Јекатерина Горелкина из града Лисичанск у Луганској Области. „Наравно, желимо да се вратимо кући, али сада то није реално. Тамо практично више нема људи, а гранатирање се наставља. Производи који још могу да се купе знатно су поскупели. Овде су услови бољи него што је сада код куће.“

„Како су наши код куће?“

У мазанском избегличком кампу жене су смештене у стационару Министарства за ванредне ситуације, а мушкарци у шаторима у унутрашњем дворишту ове зграде. Собе у стационару су велике и у њима је смештено по 10-20 жена. Напољу је базен са песком у којем се играју деца. Избеглице саме одржавају хигијену и уређују простор. Новопридошлице не прихватају одмах ову средину и осећају се скучено, али они који су се већ снашли и уклопили заједнички обављају свакодневне послове. Треба припремити храну, опрати рубље, почистити простор и помоћи новајлијама да се сместе.

Више о руско-украјинским односима

Артјом Мамикин, као и Елмира Маљцева, долази из Теплогорска. Међутим, он се на нове услове живота привикао брже него она. „Већ смо стекли нове пријатеље, дружимо се са комшијама. Они нам пружају велику подршку“, прича Артјом. „Супруга ми је са дететом примљена у болницу, а када су људи сазнали да смо избеглице, доносили су нам новац, одећу и храну.“

Мало-мало из разних углова кампа допиру узвици: „Како су наши?“. Већ неколико дана су прекинуте везе са многим насељима у зони борбених дејстава. Избеглице се труде да сакупе и најмању доступну информацију о ситуацији код куће, а најпоузданије и најсвежије новости сазнају од оних који су овог јутра стигли у камп. Код њих се распитују да ли су њихови познаници живи, јесу ли им куће порушене и да ли се гранатирање наставља.

„Код куће нема посла“

Већина избеглица је на Крим стигла преко Ростовске Области Русије која се граничи са Украјином. Кажу да су сви други путеви опасни. Они који су се ипак одважили и прошли кроз украјинске контролне пунктове на граници са Кримом жале се на мито који траже војници. „Неколико пута су покушавали да нас скину са аутобуса, јер смо имали руску дозволу за излазак из земље“, сведочи Јекатерина из Лисичанска. Али девојка је имала среће и војници су је пустили да прође, узевши јој за прелазак границе 200 гривни.

У кампу у насељу Мазанка Јекатерина ће провести око недељу дана. Толико времена, наиме, овде проведе већина избеглица, а затим се авионом Министарства за ванредне ситуације редом пребацују на копнени део Русије. Породица Маљцев, на пример, биће упућена у Кемерово, град на југозападу Сибира, 3500 километара од Москве. Тамо су обећали да ће њеном мужу, који је по професији рудар, помоћи да нађе посао.

„Код куће нема посла. Моја сестра је затворила своју апотеку, јер су прекинуте све испоруке лекова. Све залихе су потрошене, остали су само најскупљи препарати“, објашњава Елмира Маљцева. То није усамљен случај, додаје она. Откако су почеле борбе на југоистоку Украјине прекинута је производња у читавим областима и стотине предузећа је затворено. „Наш регион је био тесно повезан са Русијом. Све фабрике су радиле на основу руских поруџбина. Узимајући у обзир садашње односе између две земље, велико је питање на чему ће се сада базирати економија овог региона“, закључује она.

Росијскаја газета. Сва права задржана.