Како ће Русија одговорити на стварање ПРО система НАТО-а у Европи?

Графикон: Структура и циљеви система европро: званична верзија НАТО-а

„Овај гест је у складу са општом стратегијом обустављања дијалога са Русијом о питањима ПРО, коју у последње време спроводе САД и њени савезници у НАТО-у“, тврди Министарство спољних послова (МСП) Русије. „Овакво ‘завлачење главе у песак’ сигурно да изазива забринутост у условима док се у Европи без икаквих ограничења активно наставља распоређивање елемената америчке тј. НАТО противракетне одбране. То би могло довести до нарушавања стратешке равнотеже и урушавања међународне стабилности.“

Министарство истиче да су организатори конференције своју одлуку образложили „недавним тешкоћама“ које онемогућавају да се створе „потребни услови за пријем руских гостију“. Међутим, реални узрок зашто је руска пријава одбијена пре лежи у повратку Крима Русији, који Запад осуђује и третира као „анексију“. САД и европске земље су Русији увеле санкције и војнотехничку сарадњу са њом свеле на минимум. У таквој ситуацији се не треба надати да ће се дијалог о ПРО наставити.

У саопштењу надлежног одељења МСП се наводи: „Ми смо нашим страним колегама више пута предлагали да се заједнички супротставимо могућим ракетним изазовима и претњама. Ови предлози су још увек на снази, али тешко да се могу реализовати, када једна од страна заправо у потпуности одбија дијалог. Актуелна ситуација само потврђује наше закључке који се односе на истинску намену противракетног потенцијала САД и њених савезника.“

Противракетни ћорсокак

Тврдња Вашингтона да је систем ПРО у Европи намењен за заштиту региона од ракетних напада Ирана и Северне Кореје лако може бити доведена у питање. Пјонгјанг је од европског континента удаљен хиљаде километара, што је несавладиво растојање за севернокорејске ракете. Осим тога, севернокорејски режим никада није имао непријатеље у Европи. Слично се односи и на иранске претње. Систем ПРО који Вашингтон распоређује у Европи заправо није усмерен против Техерана или Пјонгјанга, него против Москве. Управо то се и наводи и саопштењу МСП Русије.

Москва је више пута страним колегама предлагала успостављање сарадње у области противракетне одбране као одговор на узнемиреност коју САД и НАТО изражавају поводом ракетних претњи од стране Ирана и Северне Кореје.

На самиту у Лисабону 2010. Русија и НАТО су се договорили да успоставе сарадњу у оквиру пројекта система европске ПРО, али преговори су доспели у ћорсокак зато што је Москва тражила да јој се доставе правне гаранције да систем неће бити усмерен против РФ. САД су тврдиле да ПРО у Европи има за циљ да уклони потенцијалне претње од стране Ирана и Северне Кореје, али су одбиле да ове тврдње поткрепе документима.

У октобру 2013, после заседања Савета Русија-НАТО на нивоу министара одбране, министар одбране Русије Сергеј Шојгу је изјавио да сарадња са НАТО-ом у оквиру ПРО не функционише, јер Запад не узима у обзир руске „разлоге за забринутост“. „Што се тиче америчких и НАТО планова за развој ПРО, ми сматрамо да им недостаје предвидивост“, рекао је Шојгу.

„Сармат“ и „Искандери“ против „Иџиса“

У Румунији је у војној бази Девесел већ почела изградња базе ПРО са борбеним системом „Иџис“ (Aegis) и ракетама-пресретачима SM-3. Почетак експлоатације система „Иџис“ планиран је за 2015. Слична база са системом „Иџис“ треба да буде постављена 2017. у Пољској код насеља Ређиково. Док су у базу у шпанској луци Рота већ пристигли амерички бродови са системом „Иџис“ и са ракетама-пресретачима SM-3. Данас они тамо остварују стално присуство и повремено упловљавају у Црно море. САД су, осим тога, у Румунију и Пољску упутиле извиђачке авионе опремљене авијационим системом за лоцирање и контролу (AWACS). Разумљиво је да све то изазива узнемиреност Москве и наводи је да примени реципрочне мере које би компензовале негативан утицај европског система ПРО на руску безбедност.

Графикон: Оперативно-тактички ракетни комплекс „Искандер“

Једна од варијанти адекватног одговора Русије на постављање европског система ПРО било би размештање оперативно-тактичког система „Искандер-М“ на територији Калињинградске Области. Ракета овог система има домет од 480 km и могла би да досегне базу САД у Ређикову. Осим тога, она спада у навођено наоружање, које се не може пресретати никаквим системима ПВО и ПРО, јер ракета лети по непредвидивој путањи.

Друга мера коју Русија може да примени је увођење нове супертешке стратешке ракете „Сармат“ на течно гориво, која треба да постане део наоружања руске војске 2018. Ракета ће моћи да носи десет бојевих нуклеарних блокова и да гађа циљеве не само преко Северног, него и преко Јужног пола. А постављена у Сибиру, биће недостижна за ма какве ПРО системе, па и за системе „Иџис“ и ракете SM-3 које се лансирају са копна и са мора.

То значи да одбијање дијалога са Русијом о питањима противракетне одбране наговештава заоштравање сукоба, а европску безбедност никако не подиже на виши ниво.

Росијскаја газета. Сва права задржана.