Зашто је Први светски рат за Русију „заборављени отаџбински“ рат

Да ли је то био руски рат?

У совјетско доба Први светски рат је био жигосан као „империјалистички“. Ретко и овлаш се говорило о агресивним циљевима кајзерове Немачке, мада су пангерманисти од 80-их година 19. века правили планове поделе Русије. Геополитичар Е. Хартман који је писао за часопис Die Gegenwart предлагао је да се од Русије одвоје „Балтичко“ и „Кијевско“ „краљевство“. Границе које је он зацртао готово у потпуности се подударају са рајхскомесаријатима Остланд и Украјина које су 1942. формирали нацисти. Кајзеру Вилхелму Другом 1914. је представљен меморандум Класа и Хугенберга у коме се препоручује да се територија Балтика, Белорусије и Великорусије западно од линије Петроград-Смоленск очисти за насељавање Немаца. Укупно 1347 немачких професора је у лето 1915. на конгресу у Берлину потписало меморандум у коме је речено да сав простор западно од Волге треба да се искористи за немачку колонизацију. Према томе, руска армија се у том рату борила пре свега за слободу и независност своје Отаџбине.

И поред тога што се у последњих 25 година у научној и публицистичкој литератури много се говорило о Првом светском рату, ипак се он и даље често приказује као бесмислена кланица, као рат који је изазвао револуцију, а затим и ужас братоубилачких борби, да би се завршио Брест-литовским мировним споразумом (који су сами бољшевици назвали „бестидним“, иако су га потписали) и губитком територија. Треба ли се онда уопште сећати тог рата?

Наравно да треба. Ниједан подвиг руске војске није био неславан. Познате речи „нико није заборављен, ништа није заборављено“ треба да се односе на сваки рат у коме се проливала крв руског војника, а на бојним пољима у Првом светском рату пало је око два милиона грађана Русије.

Како је Запад изврнуо ову историју?

Преко 90 година се у школама и на универзитетима Немачке предаје јасна схема почетка Првог светског рата, строго заснована на формалним доказима. Ко је први прогласио општу мобилизацију, Русија или Немачка? Русија. Зашто? Да би извршила притисак на Аустроугарску која је морала да одговори на атентат иза кога је стајала Србија (убиство престолонаследника Франца Фердинанда).

Нико, међутим, не помиње садржај ултиматума који је Аустроугарска поставила Србији. Ултиматум је намерно срочен тако да буде апсолутно неприхватљив за сваку Државу. Немачка је на сваки начин подстицала агресиван тон бечке дипломатије, очекујући да Русија неће моћи да остане по страни и да ће бити принуђена да предузме одговарајући корак у циљу заштите Србије.

Тешко да ће неко поменути и то да је енглески премијер Херберт Асквит изражавао намеру да немачког кајзера Вилхелма Другог преда Хашком трибуналу, формираном 1907. на иницијативу Русије, и то за кршење неутралности Белгије, за примену отровних гасова, за „неограничени подводни рат“ и друге ратне злочине.

Својевремено је лично Винстон Черчил сматрао својом дужношћу да подсети житеље Британске Империје и САД на допринос Русије у победи Антанте. Најпре су 1930-их у једној књизи под називом „Непознати рат: Источни фронт“ објављени одломци 5. и 6. тома његовог великог дела посвећеног Првом светском рату. Познати британски политичар је у том наслову прецизно окарактерисао степен знања (тачније незнања) англофоне публике када је реч о учешћу Русије у Првом светском рату. Уосталом, тај наслов још увек тачно одражава необавештеност друштва, и то не само западног, него и руског, о месту наше земље у том рату.

У различитим моментима је против Русије ратовала једна трећина, а понекад и половина свих снага Немачке и њених савезника. Чак и после склапања Брест-литовског мировног споразума значајан број немачких и аустријских трупа био је везан за Исток. Немачка је окупирала балтичке земље, Белорусију и Украјину, тј. територије које су пре рата припадале Русији. Међутим, на крају је та окупација Немачкој дошла главе, јер је тамо спласнуо борбени дух кајзерове армије, што је убрзало ширење револуције у Немачкој и резултирало окончањем светског рата 11. новембра 1918.

Заборављени отаџбински рат руског народа

За Русију се рат није завршио потписивањем Брест-литовског мира. Русија је и после тога наставила да ратује. У зиму 1918-1919. већ црвене совјетске трупе су поново дошле до западних граница бивше Руске Империје, а и рат против Пољске 1920. такође може сасвим оправдано да се третира као наставак Првог светског рата који је прешао у отаџбински рат.

У периоду 1914-1945. Русија је укупно 14 година ратовала са великим силама, а ако се рачунају и локални ратови, онда је ратовала укупно 22 године. Другим речима, више од две трећине тог периода нека спољна сила је интензивно угрожавала суверенитет Русије. Последње интервентне јединице напустиле су руску земљу тек 1925. (то су били Јапанци са Северног Сахалина), а 1929. је избио Совјетско-кинески рат због Манџуријске железнице. Већ 1937. су избили нови сукоби са Јапаном на Далеком Истоку (Благовешченски инцидент). Познато је шта се затим дешавало све до 1945.

Чим је неки рат отаџбински, то значи да се не води ради заузимања туђе територије, него за сопствену националну независност. Он је отаџбински чак и ако је окончан заузимањем непријатељске престонице. Зар рат 1812. не би био отаџбински да су се руске трупе зауставиле на својој граници (као што је саветовао Кутузов), тј. да нису гониле Наполеона до Париза?

Други отаџбински рат у националној свести одавно треба да заузме место које му припада, напоредо са друга два Отаџбинска рата (из 1812. и 1941-1945.) које је водила Русија.

Руски текст на сајту file-rf.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.