Свакодневица нуклеарне подморнице

Први дубоки зарон и подморничарско „ватрено крштење“

Када се подморница први пут спушта дубоко у море, сваки морнар мора да прође својеврстан обред посвећења. У мом случају су захтеви били најмањи могући: старо правило је да се у стаклену куглу од светиљке у кабини сипа морска вода из дубиномера коју сваки новајлија мора да попије. Могу само да кажем да јој је укус врло опор и горак. Тада су ми уручили потврду, руком исписану, да сам постао подморничар. А на неким подморницама тај обред подразумева још и „пољубац маља“: он се качи за плафон и када се подморница љуља, морнар треба да га пољуби. Не разумем сасвим смисао тог ритуала, али код нас нема расправa и сувишних питања – то је прво правило које човек научи када ступи на подморницу.

Служба

Скоро свака подморница има две посаде. Када једна иде на одмор (што је предвиђено после свакe аутономнe пловидбe – рус. _serbianBeginIgnore_автономка_serbianEndIgnore_), службу преузима друга. „Автономка“ може да траје различито: најмање 50 дана, а највише – 90 дана. Најпре следи извршавање припремних задатака: на пример зароњавање и успостављање везе са другом подморницом, спуштање до максималних дубина, вежбе гађања итд. Ако штаб потврди да су све вежбе успешно обављене, подморница се шаље на извршавање редовних борбених дужности.

Најчешће смо пловили испод леда Северног пола – тада се подморница не види са сателита, јер уколико се подморница креће у областима где је вода бистра, видљива је и на дубини од 100 метара. Наш задатак је било патролирање у одређеној области мора у пуној приправности и примена оружја у случају напада. Једна подморница са 16 балистичких ракета може буквално да збрише са лица земље целу Велику Британију, на пример. Свака од 16 ракета поседује 10 аутономних бојевих глава. Једно пуњење је пет-шест пута јаче од бомбе бачене на Хирошиму. Није тешко израчунати да смо сваки дан са собом носили 800 „хирошима“.

Свакодневица

Живот у затвореном простору није тако тежак као што се можда чини. У великој мери то је зато што смо све време заузети – 8 часова проводимо на дежурству. Сваки дан у 15:00 сви се окупљају на „мало спремање“. Свако чисти одређени део. Неко је задужен за контролни пулт са којег треба очистити прашину, а неко – за тоалете (санитарни чвор за морнаре је у прамцу подморнице). Највише смета свакако то што када некоме једном западне у дужност да нешто ради, онда то тако остаје током читаве службе. Дакле, када неко једном почне да риба тоалете – ради то до самог краја.

Исхрана

За подморничаре је обезбеђена добра исхрана. За доручак ту је обично творог (слатки сир), мед, џем и слатко. За ручак или вечеру је обавезно црвени кавијар и сушена јесетра. Сваком подморничару дневно следује 1 dl сувог црног вина, чоколада и вобла [ендемска врста рибе из Каспијског језера налик на црвенперку - прим. прев.]. Још у совјетско време, када се размишљало о томе како побољшати апетит код подморничара, комисија је имала подељено мишљење: једни су гласали за пиво, а други – за вино. Превагнуо је други предлог, али је вобла, која иначе иде у пару са пивом, ипак уведена у јеловник.

Правилник

Наш правилник је за нас светиња. Међутим, понекад се догађају смешне ствари. На пример, према 33. члану Стројевог правилника Оружаних снага РФ, кретање трком следи само када се изда наредба „трком марш“. А једном приликом је заменик команданта дивизије кренуо у тоалет, а врата су била закључана. Он је тада наредио старијем помоћнику команданта: „Отворите тоалет“. Старији помоћник је седео окренут леђима и није се померао. Заменик команданта је већ губио стрпљење: „Старији помоћниче, брзо донесите кључ!“. А овај је и даље седео. Старешина се више није уздржавао: „Трчите, кад Вам кажем! Зар ме не чујете? Трком! Шта чекате?!“. Старији помоћник је склопио правилник, који је изгледа читао све своје слободно време, и рекао: „Чекам команду ‘марш’, друже капетане првог ранга.“

Старешине

Има врло различитих старешина, али им је свима заједничко да изазивају страхопоштовање. Ономе ко је непослушан или им се супротстави – следује укор у најмању руку. Најнеобичнији старешина кога сам имао био је капетан првог ранга Гапоненко [одговара чину капетана бојног брода у Војсци РС, презиме је измењено, прим. ред.]. Он је једном сишао, погледао око себе и рекао: „Шта се овде ради?“ Ми одговарамо, увежбавамо маневре, потребно је да ускладимо рад са суседном подморницом, локал 685. Он је изненада сам сео за пулт, узео микрофон и рекао: „Локал 685, овде локал 681, молим да се изврши ‘реч’ (‘реч’ у језику помораца значи прекид кретања, тј. заустављање).“ Са друге стране је уследио одговор: „Овде локал 685, не могу да извршим ‘реч’. Пријем.“ Гапоненко је са љутњом рекао: „Наређујем да се изврши ‘реч’ – одмах!“ А одговор је био још јаснији: „Понављам вам, не могу да извршим ‘реч’. Пријем.“ Старешина се тада сасвим разбеснео: „Наређујем ти да извршиш ‘реч’! Одмах, чујеш ли ме!? Овде капетан првог ранга Гапоненко! Доћи ћеш ми у базу, за задњицу ћу да те обесим!“ Уследила је непријатна тишина. У том тренутку радиста полумртав од страха шапуће: „Друже капетане првог ранга, опростите, погрешио сам, потребан нам је локал 683, а не 685 – то је авион“. Гапоненко је лупио пулт, отишао у своју кабину и до изласка на површину више се није појављивао.

Руски текст на порталу The Village.

Росијскаја газета. Сва права задржана.