Умро Уго Чавес, велики савезник Русије

Петог марта је од рака умро председник Венецуеле Уго Чавес, један од најистакнутијих и најконтроверзнијих светских лидера, који је на челу државе био од 1999.

То је на националној телевизији објавио потпредседник Николас Мадуро. Према Уставу, председнички избори треба да се одрже у наредних 30 дана.

Чавес је преминуо у својој 58. години у војној болници главног града Каракаса, где је средином фебруара премештен са Кубе, где је два месеца био на терапији.

Односи Русије и њеног главног савезника у Латинској Америци на прекретници
Политичка неизвесност у Венецуели може имати дубоке последице за политику Москве у Јужној Америци. Управо су захваљујући Угу Чавесу, чији повратак у политику зависи од кубанских лекара, Русији отворена врата за осетљиве војне и енергетске пројекте у региону.

Своју болест је обелоданио у јулу 2011, и у том тренутку је Чавесу, по мишљењу његовог лекара Салвадора Наварете, било остало још око две године живота.

Чавес је у октобру 2012. четврти пут победио на председничким изборима, али инаугурација није одржана због болести. Идеју да у Венецуели изгради „социјализам 21. века“ Уго Чавес неће сам спровести до краја.

Уго Чавес ће ући у историју захваљујући амбициозним покушајима да у Латинској Америци створи моћну антиимперијалистичку коалицију. Он је упутио отворени изазов Сједињеним Америчким Државама, главном трговинском партнеру своје земље, тако што је национализовао нафтне активе Exxon Mobil, ConocoPhillips и Chevron, а успут и банке, руднике злата, електране, итд. Председника САД Обаму Чавес је једном назвао кловном, а његовог претходника Буша ђаволом.

Вршилац дужности председника Венецуеле, 50-годишњи Николас Мадуро, кога је Чавес пред одлазак на лечење у Хавану означио као свог наследника, важи за већег противника Америке од самог Чавеса и највероватније ће наставити његову линију. У случају да он победи на превременим председничким изборима, Москва у потпуности може рачунати на очување пријатељских односа са Каракасом.

Мадуро је верни Чавесов следбеник. Од обичног возача аутобуса 1990-их и активисте синдиката радника метроа он је доспео до министра спољних послова и потпредседника своје земље.

Политичка каријера самог Чавеса почела је неуспелим покушајем војног пуча 1992, изазваног незадовољством економске политике коју је тада спроводило руководство Венецуеле. Када је после две године затвора изашао на слободу, потпуковник Чавес је основао социјалдемократски „Покрет за пету републику“. Четири године касније први пут је победио на председничким изборима.

Чавес је 2002. успешно пребродио покушај преврата, а 2004. референдум за опозив председника, да би 2005. заузео курс изградње „социјализма 21. века“.

Средином 2000-их је приступио формирању антиимперијалистичког фронта, најавивши стварање „осовине добра“ са Кубом и Боливијом, својим најближим савезницима.

Управо тада је почело активно зближавање Каракаса и Москве, углавном у војно-техничкој сфери. Тај процес је убрзан 2006, када су САД престале да испоручују Венецуели наоружање и неопходне резервне делове.

„Венецуела је Русији отворила врата у Латинску Америку тиме што је масовно куповала руско наоружање и омогућила руским компанијама да учествују у експлоатацији нафте и гаса, као и у многим другим пројектима“, каже Владимир Сударев, заменик директора Института за Латинску Америку Руске академије наука.

Каракас је од 2005. до 2007. купио 24 ловачка авиона Су-30 МК2, преко 50 хеликоптера Ми-17В, Ми-35М и Ми-26Т, 12 противавионских ракетних система Тор-М1, као и 100 хиљада аутомата „Калашњиков“. Почетком 2012. су наруџбине Венецуеле процењене на 6-7 милијарди долара (не рачунајући кредит од 4 милијарде долара, који је Каракас добио за развој војно-техничке сарадње)

„Што се тиче војно-техничке сфере, ту је већ достигнут плафон“, сматра Сударев. „Венецуела је задовољила своје потребе за наоружањем, а и Русија не треба да буде претерано заинтересована за продају оружја, да не би била оптужена због подстицања трке у наоружавању у Латинској Америци.“

Енергетика је још једна важна сфера сарадње са Русијом. Државна нафтна компанија Венецуеле PDVSA и „Национални нафтни конзорцијум“ чији су оснивачи пет највећих нафтних компанија Русије, потписали су 2010. споразум о изградњи блока Хунин-6 у сливу реке Ориноко, у појасу највеће концентрације нафте и битумена на свету. Експлоатација нафте започета је у септембру прошле године.

„Росњефт“ планира да кроз две године почне индустријализацију налазишта Карабобо-2 на истом подручју. Обим експлоатације у сваком налазишту износи 450 хиљада барела дневно. Компанија „Интер РАО“ планира да у Венецуели изгради термоелектрану на нафтни кокс снаге 300 MW.

„Управо је Чавес доносио такве суштински важне одлуке, и управо он је стварао повољну климу за руске енергетичаре и индустријалце“, каже Владимир Сударев.

Превремени председнички избори треба да буду одржани у року од 30 дана после Чавесове смрти. Владимир Сударев сматра да је у овом тренутку највероватнија победа Николаса Мадура.

„Опозиција је у извесном смислу показала мишиће у октобру, када је Карпилес добио 45% гласова (тада је Чавес добио 54,5%), али у овом тренутку је разједињена, нема јединственог кандидата, док присталице Чавеса у потпуности контролишу информативни простор“, истиче експерт.

Опозицији иде у прилог погоршавање економске ситуације. У 2012. години је инфлација износила чак 21%. Влада Венецуеле је почетком фебруара девалвирала боливар за 32%, са 4,3 на 6,3 у односу на амерички долар.

„То угрожава пре свега сиромашније слојеве становништва, а управо су они Чавесова социјална база“, каже Сударев.

Ако на власт дође опозиција, политичка клима можда више неће бити тако повољна за руске компаније, јер је стварање такве климе у великој мери Чавесова заслуга. „Али то никако не значи да ће бити раскинути сви уговори и да ће наше компаније бити избачене из Венецуеле. И опозиција поштује међународно право“, каже Сударев. „Можда ће неки уговори бити замрзнути, али мислим да Русија неће отићи из Венецуеле, јер ни сама опозиција није за то заинтересована“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.