Стручњаци по наруџбини

Данас руски студенти имају много више могућности да се упознају са будућим послодавцима, него што је то било некада. Незадовољне садржајем наставног програма, корпорације су саме дошле на универзитете да себи припремају кадрове.

За Кирила Воронова, студента четврте године основних студија Националног истраживачког универзитета  „Висока школа економије“ (ВШЕ), проблем запослења по завршетку студија практично не постоји – он ће готово сигурно бити примљен у компанију „велике четворке“ PricewaterhouseCoopers (PwC), у којој је тренутно на пракси. Стручњаци ове компаније за консалтинг држе предавања на ВШЕ, а један од важнијих разлога због којих су „прекомандовани“ у просвету управо је припрема кадровских резерви компаније. Поред ВШЕ, компанија PwC има своју катедру и на Финансијском унверзитету при влади Руске Федерације.

У стварању сопствених кадрова не заостају ни домаће компаније. Татјану Сорокину, пројектног аналитичара „Гаспромбанке“, послодавац је приметио још док је била на студијама. Као студент Московског државног института међународних односа (МГИМО) добила је стипендију од „Гаспромбанке“, где је затим одлазила на праксу, да би јој 2009. године било понуђено стално радно место. Данашњи дипломци овог института још лакше добијају посао у „Гаспромбанци“, будући да је ова банка прошле године основала своју катедру „Економија и банкарство“ при Међународном институту за енергетику, политику и дипломатију МГИМО. Поред редовних и гостујућих предавача у овој високошколској установи предавања држе и врхунски менаџери банке.

Све је више примера сарадње између најразличитијих универзитета и послодаваца, тако да приликом избора факултета свакако треба гледати за које компаније се ту стварају кадрови.

За себе и за конкуренте

Како компаније улазе у високе школе? Ретко ко одмах отвара сопствену катедру. По речима Никите Ракова, стручњака PwC за рад са високошколским установама, за његову компанију је оснивање сопствених катедри било наставак сарадње започете неколико година раније, када су консултанти и ревизори PwC почели да држе специјалистичке курсеве. Затим су све те курсеве једноставно објединили у једну катедру. Интересантно је да на истим факултетима поред PwC своје катедре имају и њихови непосредни конкуренти из „велике четворке“. На пример, на ВШЕ своје катедре имају и Erst & Young и KPMG. Стручњаци конкурентних компанија држе предавања истим студентима, али тако да се њихови курсеви разликују по тематици. За ревизорским компанијама не заостају ни велике IT компаније, мада су, по мишљењу експерата, домаће „стартап“ IT компаније тек недавно достигле ниво на коме могу себи да дозволе такав начин стварања кадрова.

„Практично искуство у изради софтвера може другоме да пренесе само онај ко се и у пракси тиме бави“, тврди Александар Тормасов, шеф одељења за усмеравање научних истраживања Parallels, професор Московског физичко-техничког института (МФТИ) и шеф катедре за ту област. „Због тога ми пружамо могућност нашим стручњацима да држе предавања, с тим што им доплаћујемо разлику у плати, а и саме студенте ангажујемо у практичном раду. Студенти информатике обично зарађују џепарац тако што одржавају рачунаре по фирмама, а онда и по завршетку студија настављају тиме да се баве, јер су већ изгубили драгоцено време на посао који је мање квалификован од израде софтвера. А ми им нудимо научно-истраживачки рад на бази савремених технологија и доплаћујемо им стипендију колико је потребно до износа од 24 хиљаде рубаља ($820) месечно, а то је отприлике сума коју би они могли да зараде као почетници у одржавању рачунара. Додатни фактор који приморава послодавце да долазе на универзитете је превођење многих наставних програма на двостепени систем који се састоји од основних студија и магистратуре.“

„Испоставило се да нико није био спреман за такве промене: ни универзитетска администрација, ни предавачи, ни студенти, па чак ни њихови потенцијални послодавци“, коментарише Вадим Саралидзе. „После основних студија дипломац би у суштини требало да буде стручњак са високим образовањем, а он још увек није стручно оспособљен и не поседује одговарајућа знања и искуства.“ Са друге стране, подела програма на два степена даје послодавцима веће могућности за маневар, па су многи од њих почели да оснивају сопствену магистратуру.

Фирма плаћа

Компанија сноси одређене трошкове када улаже новац у стварање сопствених катедри или корпорацијских универзитета, па чак и када упућује добро плаћеног стручњака да држи предавања студентима. У принципу, повраћај уложених средстава треба да обезбеде сами студенти, на пример тако што потписују обавезу да одраде неколико година у компанији која се стара о њима. Али у пракси многе компаније не постављају такве захтеве. „Ми не постављамо услов да сваки студент после обуке мора да ради у Јандексу, па опет већина њих долази код нас да ради. Остали налазе занимљив посао у другим компанијама, што доприноси развоју руског Интернета у целини. Због тога ми сматрамо да су наши програми вишеструко исплативи“, каже Артјом Бабенко, руководилац групе „Школе анализе Јандексових података“.

Средства утрошена на сличне пројекте за велике компаније су заиста незнатна. Само „Лукоил“ је у 2010. години платио преко 90 милиона рубаља на име помоћи високошколским установама. Најчешће су стручњаци задовољни универзитетском платом, тако да им компаније не доплаћују разлику. Александар Ивљев, ауторизовани партнер компаније Ernst & Young за Русију, по питању повраћаја средстава примећује да студенти, чак и ако се после стеченог квалитетног образовања не запосле у компанији која им је помогла у школовању, ипак једнога дана могу да постану њени клијенти. Све у свему, компанијама не смета што кадровску резерву не стварају само за себе, него и за конкуренте.

Несамосталне високошколске установе

Очигледно је да постојање базе за праксу и перспективе за запошљавање доноси високошколској установи све већу предност и конкурентност. „Почетак праксе нам увек задаје страшне главобоље“, прича Андреј Семјонов, куратор курса комерцијалног унверзитета који нема своју комерцијалну базу. „Ако студент сам пронађе неку компанију где пракса заиста може да му буде од користи, а утолико пре ако касније може ту и да се запосли, онда се може рећи да је имао среће. Ако не може сам нешто да нађе, ми га, наравно, шаљемо негде, али су то увек компаније које немају перспективу што се тиче напредовања у каријери. Мој старији син ове године уписује факултет и за мене је главни критеријум да то не буде факултет који ће да заврши, а да после не зна шта ће са дипломом.“

По мишљењу Дмитрија Јендовицког, председника Савета ректора високошколских установа Вороњешке Области и ректора Вороњешког универзитета (ВГУ), универзитети који нису успели да привуку послодавце и укључе их у образовни процес ускоро ће почети да се гасе. „Постоје три основна критеријума за оцену делатности универзитета“, прича Дмитриј Јендовицки. „Прво, за упис треба да буде довољна средња оцена на пријемном – то је ниво који свршени матуранти највише цене. Друго, у самом образовном процесу битни су: квалитет образовања, степен разноврсности образовних програма и количина реализованих иновативних пројеката. И треће, по завршетку студија битно је колико се таква струка данас тражи. На сва три критеријума делатности високошколске установе утиче степен интегрисаности пословних кругова у њен образовни процес. Универзитети који са пословним круговима нису везани заједничким озбиљним пројектима постепено ће бити интегрисани у највеће универзитете нашег образовног система.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.