Билатерални сусрети које је руски председник водио на маргинама дводневног самита имају опипљиве резултате.
Његови саговорници пажљиво су бирани на основу значаја и сложености односа њихових земаља и Русије, а међу њима су била и три важна светска државника: турски председник Реџеп Ердоган, британска премијерка Тереза Меј и амерички председник Барак Обама.
Односи између Анкаре и Москве били су веома затегнути седам месеци, али су недавно побољшани што је дало прилику да се у Хангџоуу одржи сусрет са „тврдим орахом“ Реџепом Ердоганом. Том приликом најављена је реализација пет пројеката, што ће свакако изазвати пажњу јавности у наредном периоду.
Прво, заједнички руско-турски инвестициони фонд почеће са радом у октобру или новембру и помоћу њега ће се финансирати различити профитабилни пројекти. Друго, Москва планира да укине ембарго на увоз хране из Турске, што ће отворити врата за наставак увоза турских пољопривредних производа. Треће, уложиће се заједнички напори да се убрза изградња нуклеарне електране „Акују” у провинцији Мерсин, где је извођач радова руска корпорација „Росатом“.
На четвртом месту је спремност Ердоганове владе да обнови претходно издате дозволе за градњу „Турског тока“, гасовода чија би траса требало да се спроведе по дну Црног мора до европског дела Турске. Завршетак прве линије овог гасовода планиран је за крај 2019. године. Поред тога, Анкара је изразила спремност да гас компаније „Газпром” транспортује до границе са Грчком и да у будућности на њеној територији буде транзитно чвориште од кога би полазиле испоруке за потрошаче у Европској унији.
Коначно, Русија и Турска су врло близу потписивања споразума о слободној трговинској зони што је важан корак у реализацији раније договорених средњорочних програма економске, техничке и научне сарадње.
Британски премијер Тереза Меј је на овом скупу ступила на светску политичку сцену и први пут се срела са Владимиром Путином, председником земље коју британска јавност сматра својим главним спољнополитичким ривалом. Њен наступ је био прагматичан – најавила је да ће дати све од себе да се кроз међусобни дијалог дође до отопљавања веома захладнелих односа.
Том приликом је она изјавила: „Морам да признам да међу нама има извесних неслагања, као и да постоје нека сложена и озбиљна нерешена питања која изазивају нашу забринутост, али се надам да ћемо моћи да остваримо искрен и отворен однос и дијалог“.
Пословична британска умереност у изражавању („међу нама има извесних неслагања“) је један у низу примера како се током векова у тој земљи негује врхунска дипломатска вештина нијансиране и неагресивне вербалне комуникације. Чињеница је да две земље имају различите интересе, али су руско-британских односи ипак у великој мери вештачки затегнути и овакав приступ може много да помогне у превазилажењу насталих неслагања.
„Кретање Трамповим стопама“ није исто што и потпуно „ресетовање“ односа, али, како би то дипломате рекле, учињен је корак у добром правцу, зар не?
Чини се и да су Москва и Вашингтон близу компромиса у вези са ситуацијом у Сирији, али по речима америчког државног секретара Џона Керија постоји још неколико „тешких питања“.
Америчка администрација, а пре свега председник Обама коме ускоро истиче мандат, жели да у историјским уџбеницима остане забележено како је ипак постигнут известан успех у области спољне политике. Председник САД верује да ће на тај начин оправдати добијање Нобелове награде за мир, пошто се чини да је то било преурањено признање за дела која (још) није учинио.
Обама је искрено признао да је скептичан у погледу престанка непријатељстава у Сирији. И заиста, одлазећи амерички председник има ваљане разлоге да буде сумњичав. Вашингтон захтева од Москве да изврши притисак на Дамаск ради престанка ваздушних напада на „умерену“ опозицију (или прозападне милитантне организације?) и направи „хуманитарни коридор“ ка северним деловима Турске.
Чак и ако Москва убеди и наговори Башара Асада да обустави ваздушну подршку својим копненим трупама, „умерена опозиција” и „Исламска држава” вероватно неће следити пример сиријске владе, пошто су у последње време ојачале и кренуле у офанзиву ради повратка изгубљених територија.
Крајњи исход прихватања поменутог захтева САД била би промена односа снага на терену у грађанском рату у Сирији. Међутим, треба поменути и то да до сада нису откривени сви детаљи овог предлога.
Уочи самита групе Г-20 немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер, предложио је да се Русија позове на наредни сусрет лидера земаља чланица групе Г-7, ако се оствари напредак у решавању кризе у Украјини и Сирији.
Као одговор на овај предлог, Путинов портпарол Дмитриј Песков је навео да Москва предност даје састанцима групе Г-20, јер они „много боље одражавају однос снага у свету, а такав формат омогућава Русији да потпуније прикаже своје потенцијале.“
Истовремено, руски министар спољних послова Сергеј Лавров је поновио да Москва „не држи много до формата Г-8“ и да неће предузимати иницијативе за поновно придруживање овом скупу, кројеном по западним стандардима.
Русија је 1998. године постала чланица клуба Г-7 и тада се сматрало да је то велики успех, једнак закопавању ратних секира по окончању Хладног рата. Поред тога, веровало се да је Запад коначно и искрено прихватио највећу земљу насталу из некадашњег СССР-а као свог партнера.
Касније, током 2014. године, драматични догађаји на истоку Украјине послужили су групи Г-7 као изговор да Русију стави на „црну листу“ и замрзне њено чланство.
Шта се заправо десило током последње две године и како се од непомирљивог става према Москви дошло до Штајнмајеровог предлога да се Русији упути позив, макар и условни, за повратак? Зашто је група Г-8 у руским очима постала много мање важна у односу на Г-20? Фјодор Шелов-Коведјајев, академик и некадашњи први заменик министра спољних послова Русије, изнео је своје виђење тог питања за „Руску реч“.
„Клуб Г-7 је у великој мери преценио своју тактику штапа и шаргарепе према Русији. Група је деловала као учитељ који је једног дана љубазан према свом ученику, док га другог дана тера из школе. Понашање Г-7 учинило је да се Москва осећа непожељном. Осим тога, овакав притуп није могао да уплаши државника упознатог са далекоисточним борилачким вештинама који зна како да избегне ударац“.
– Неки сматрају да у Г-20 има земаља које нису стабилне демократије попут чланица Г-7.
„Г-20 је пре свега платформа за дискусију, а не за доношење одлука. Москва у том формату види прилику да разговара са великим западним силама, као и да се њен глас чује што даље“.
– Да ли то значи да Г-20 не представља ништа друго осим платформе за дискусију?
„Да се вратимо у период непосредно по окончању Другог светског рата. Важно је подсетити се да је Франклин Д. Рузвелт предложио да само три суперсиле имају право доношења битних одлука: САД, Велика Британија и СССР. Стаљин је тада издејствовао да се у ову групу земаља уврсте и Француска и Кина, тако да је формиран Савет безбедности УН са пет сталних чланица. Совјетски вођа је сматрао да ће то онемогућити англосаксонски дуо да доминира светском политиком и надао се да ће кинески лидер једноставно преузимати његове ставове, а да ће Француска бити кооперативна због захвалности што је СССР победио нацистичку Немачку“.
– Да ли верујете да Савет безбедности УН и даље може управљати светским поретком?
“...односно светским хаосом. У овом тренутку – да. То је најбољи механизам који имамо на располагању. Али, свет се мења и принципи на којима почива више нису недодирљиви“.
– Да ли је данас Г-20 важна организација?
„Динамична надоградња постојеће технолошке базе довела је до тога да су на међународну дипломатску сцену ступили нови актери: транснационалне корпорације, професионална удружења, медији, итд. С друге стране, показало се да је још рано држати опело националним државама. Нико не зна шта ће бити у будућности у погледу конфигурисања међународних институција фокусираних на глобално управљање“.
Постоје мишљења да је Русија мање важан члан групе привредно најјачих земаља света, али то и не чуди, с обзиром да остварује само 3% светског бруто домаћег производа.
Ипак, Москва је дала одређен допринос глобалној економској „перестројки“. У том контексту могу се поменути везе, за сада симболичне, између кинеске иницијативе „Један појас и један пут“ и Евроазијске економске уније, затим почетак реализације саобраћајног коридора „Север-Југ“, као и стварање правног основа за јачање сарадње међу државама Каспијског басена, али и неке друге ствари.
Осим тога, евидентне конкурентске предности Русије су врхунске авио-космичке технологије, производња нуклеарне енергије, удео од 15% на светском тржишту житарица, снажне оружане снаге које своју ефикасност свакодневно потврђују у Сирији и прагматична активна дипломатија. Захваљујући свему томе Русија је у оквиру групе Г-20 прихваћена као равноправан и поштован партнер у преуређивању светског поретка.
Наравно, у будућности ће много тога зависити од тога да ли ће Г-20 бити кочница изградњи новог светског поретка или ће имати конструктивну улогу.
Кинески председник Си Ђинпинг, домаћин самита Г-20 у Хангџоуу , трудио се да пленарни састанци буду искључиво посвећени проблемима светске економије, као што су слабљење потражње, увођење протекционистичких баријера и турбуленције на финансијским тржиштима.
Међутим, његов позив за спровођење активне монетарне и фискалне политике, као и структурних реформи у циљу осигурања „одрживог, уравнотеженог и инклузивног раста“ тешко да може бити прихваћен с обзиром да не постоји консензус чланица групе Г-20, које прво морају да постигну међусобни компромис по овом питању.
Забележени су и бројни спорови. Кина је оптужила Аустралију да је прошлог месеца осујетила продају највећег енергетског система вредног 7,7 милијарди долара кинеским купцу. Таквих случајева је било и раније, на пример спречавање продаје компаније за гајење стоке Kidman & Co конзорцијуму предвођеном кинеским фирмама, тако да се већ може говорити о поновном увођењу протекционизма.
Са своје стране, председник Европске комисије Жан Клод Јункер оптужио је Кину за „превелики раст индустријских капацитета“ што је довело до губитка бројних радних места у индустрији челика у ЕУ. И то није све. САД су, наиме, недавно увеле царину од 522% на хладно ваљани челик из Кине уз образложење да је то адекватан одговор на кинеску тактику дампинга.
Нажалост, док су САД и „англосаксонски“ савез превасходно фокусирани на два економска блока, где један обухвата пацифичке земље, а други је и Европска унија (ни у једном од њих не налази се Кина), шансе да Г-20 добије већу улогу у управљању глобалном економијом су минималне.
Главна тема на наредном самиту Г-20 у Хамбургу највероватније ће бити „мигрантска криза“, што значи да јачање инструмената ове организације намењених решавању глобалне економске кризе неће бити високо рангирана тачка дневног реда, ако се уопште на њему и нађе.
Све у свему, садашњи однос снага у Г-20 не дозвољава да се оствари велика жеља кинеског председника Ђинпинга, који је рекао да „Г-20 мора постати акциони тим уместо дебатног клуба“. Међутим, судећи по тренутном стању ствари, и сам Ђинпинг мало верује у могућност да се ова тежња оствари.
Владимир Михејев је политички аналитичар, један од аутора пројекта Troyka Report
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
