Иља Дроздихин је цео свој живот посветио звонима. Иако нема музичко образовање, од своје петнаесте године се пење на звоник и за цео комшилук изводи праве концерте.
„Од детињства су ме занимала звона. Када се у цркви појавила потреба за помоћником, свештеник ми је дозволио да будем звонар. Наш тадашњи звонар није могао да постигне да буде присутан на свим службама, јер то није био његов главни посао. Он ми је показао како да звоним и рекао ми је да ћу сутрадан звонима управљати ја”, каже Иља. „Био сам шокиран и уплашен, мислио сам да ће ме после тог богослужења каменовати. Али, у ствари, нико од парохијана није ни приметио разлику. Тако је почела моја каријера”.
Иља је своју вештину усавршавао 7 година и за то време је упознао старешине многих храмова. У црквама је постојао проблем кадрова и старешине су тешко проналазиле звонара. „За овај посао се ретко добија новац. Најчешће га обавља црквењак који помаже током службе, или чтец, који добија хонорар, или чак обичнан парохијанин који редовно долази у цркву”, објашњава Иља. „У таквим условима честа је промена људи на овој дужности, а ретко ко се разуме у посао. Зато су ме свештеници који познају мој рад замолили да њихове помоћнике научим како треба звонити. Појавила се потреба за опремањем учионице за обуку да не бисмо узнемиравали становнике који живе у околини”.
У кабинету где се одржава настава налази се комплет од седам главних звона које звонар треба да научи да користи. Она су углавном направљена по Дроздихиновој наруџбини, али међу њима има и старих звона.
Људи похађају двомесечну обуку, а затим одлазе у своје парохије и прихватају се посла. „Ретко ко долази да овај посао научи самоиницијативно, али било је и таквих случајева”, каже Дроздихин. „Већина полазника су жене. И најчешће долазе они који већ имају обезбеђено радно место на звонику”.
На обуку су долазили и странци из Уједињених Арапских Емирата и из балтичких земаља. „Међутим, када храмови у иностранству наручују комплет звона, онда они који монтирају звона на самој локацији подучавају звонаре и раде са њима. Можда то није толико детаљно, али могу да им објасне неке основе”, истиче звонар. Звоно изливено у ливници при Дроздихиновој школи налази се чак и на звонику Храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму.
Звона у Русији су некада изливана од сакупљеног метала. Користиле су се чак и кашике и метално посуђе. Међутим, крајем 19. века квалитет метала је постао изузетно висок и појавила се могућност да се праве добра звона. Различити фабриканти су користили сопствене трикове приликом изливања звона, правили су различите облике и украсе, али једна ствар је остајала непромењена, а то је састав: 80% бакра и 20% калаја.
Последња звона у совјетској Русији направљена су крајем 20-их година прошлог века. После тога су власти, које су се одлучно бориле против религије, бацале ове обредне предмете у топионице. Свештеници су покушавали то да осујете, скидали су звона са звоника, сакривали их, потапали у језера или баре. У таквим условима је и вештина коришћења звона практично изгубљена.
Ренесанса црквеног звоњења у Русији наступила је изненада. 60-их година, за време снимања филма „Рат и мир” по роману Лава Толстоја тражили су се звонари. Аутори филма су пронашли људе који су барем нешто знали о овој вештини, а они су затим почели да раде на обнови уметности употребе звона. Затим се током 70-их појавило музејско звоњење, када су у музејима почели да свирају на звонима, чувајући овај облик уметности као део историјског наслеђа.
| 1. Звонар треба да буде православне вере или барем хришћанин. |
| 2. Треба да има осећај за ритам и да разуме ритмичке основе музике. Мора да научи четири канонска типа звоњења: „благовест” (најављује почетак богослужења, прати свету тајну причешћа на Литургији и читање Јеванђеља приликом других служби), „перебор” (погребно, спроводно звоњење, које изражава тугу и жалост за умрлим), „перезвон” (тип звоњења који је сложенији од претходна два, када се редом бије у свако звоно и то се понавља више пута) и „трезвон” (најсложеније звоњење слободне форме, није ограничено црквеним канонима). Притом треба истаћи да је свако звоњење у суштини импровизација и да често може бити комбинација ових типова. |
| 3. Звонар треба да буде одговорна особа, јер ради свакодневно или чак неколико пута дневно. Такође треба да брине о звонима, која се при неправилном коришћењу могу разбити и онда морају да се претопе. Звоно се не може поправити. |
| 4. Звонар се не сме опијати да не би пао са звоника. |
Када почне изливање звона, пусти се нека бесмислена гласина. Према веровању, што даље ова гласина стигне, звоно ће бити боље и имаће пунији звук.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
Шта траже Руси који одлазе у манастир? 
Толстој и православље: „Док се не покаје“