Вашингтон одобрио пиратску акцију Турске

Још се нису стишале страсти око принудног спуштања сиријског путничког авиона на аеродром у Анкари. Ниједна страна не одступа од својих позиција. Дамаск тврди да у авиону није било ничег забрањеног, поготово није било оружја (на томе инсистира и московски аеродром Внуково, одакле је авион полетео). Турска, међутим, тврди супротно, мада не прецизира ко је власник конфискованог товара који је наводно илегалан.

Цела прича, међутим, има и занимљивији аспект, а он се односи на званичну реакцију САД. Укратко, потез турских власти, који је у Сирији окарактерисан као „пиратска акција“, наишао је на одобравање Вашингтона. „Ми подржавамо одлуку владе Турске да провери авион“, изјавила је Викторија Нуланд, званични представник Стејт департмента, и прецизирала да „САД очекују додатне информације од турске стране“.

Да ли је било могуће за мање од 24 часа потпуно разграничити ко је у праву у овом инциденту? Зашто су Американци одмах поверовали управо интерпретацији Анкаре, а не, рецимо, уверавањима представника руског аеродрома, или изјави Дамаска? Одговор свакако треба тражити у сада већ патолошкој мржњи америчких власти према сиријском лидеру Башару Асаду (мада се Вашингтон труди да у јавним наступима ту мржњу прикрије дипломатским фразама). Другим речима, све што иде у прилог званичним властима у Сирији за Американце је „црно“, а што им не иде у прилог, то је „бело“. Тако оскудном политички мотивисаном „палетом“ баратају САД када коментаришу и оцењују ситуацију у земљи коју потреса крвави конфликт.

Довољно је сетити се реакције Беле куће на најновије терористичке нападе у Сирији, које су извршили побуњеници. Ако се и каже нешто против ових акција западних плаћеника (на пример, да није лепо дизати у ваздух невине људе), ипак се одговорност за те злочине одмах пребацује на Дамаск, јер су власти тобоже саме приморале своје противнике на сличне потезе. После таквих изјава Беле куће или Стејт департмента човек сасвим оправдано посумња у искрене намере САД када је у питању борба против међународног тероризма. Превише је селективан избор злочинаца којима се Вашингтон супротставља.

Чуда антизападне демократије
У Либији и Сирији Запад је сада на страни оних који су били наклоњени терористима 9/11 или су чак били њихови саучесници. Погрешно су подразумевали да правило „демократија аутоматски обезбеђује прозападну оријентацију државе“ важи и у арапском свету.

Није згорег да се мало детаљније размотри положај Турске. Он је сложен, јер се Анкара, са једне стране, на све начине труди да угоди Вашингтону и помогне му у његовом „крсташком походу“ на Дамаск, а са друге стране, никако не би желела да квари односе са Москвом. Управо овај други моменат је био повод за изјаве премијера Тајипа Ердогана поводом ситуације око принудног спуштања сиријског путничког авиона у коме се налазило 17 грађана Русије, међу којима је било и деце. Он тврди да су „предузете све неопходне мере безбедности путника и задовољења њихових евентуалних потреба. Путници су по жељи могли да напусте авион и оду у чекаоницу.“ Према верзији шефа турске дипломатије, људи који су се нашли у овој незгодној ситуацији имали су на располагању и лекарску помоћ.

Па ипак, судећи по изјави Министарства спољних послова Русије, слика уопште није била тако идилична. „Забринути смо чињеницом да су у овој ванредној ситуацији доведени у питање безбедност и животи путника, међу којима је било 17 грађана Русије“, нагласио је Александар Лукашевич, званични представник министарства. „Амбасада Русије у Анкари затражила је од турских власти да јој обезбеде приступ грађанима Русије. На аеродром су били упућени радници конзулата и лекар. Турске власти су, међутим, без икаквог образложења забраниле дипломатама да се сретну са нашим грађанима, и тиме нарушиле билатералну Конзуларну конвенцију, док нашим грађанима пуних 8 часова нису дозвољавали да уђу у зграду аеродрома, само су им повремено допуштали да сиђу на писту. Није им била обезбеђена ни храна“, рекао је дипломата.

Незграпно оправдавање Анкаре, као што је већ речено, изазвано је жељом да се не покваре билатерални (и у трговинско-економском смислу врло уносни) односи са Москвом, поготово ако се има у виду да је до посете председника Русије Владимира Путина Турској остало још месец и по дана.

Заиста, није лако седети на две столице.

Росијскаја газета. Сва права задржана.