Пушаче истерују димом

Министарство здравља и социјалног развоја Руске Федерације доставило је Влади нацрт закона „О заштити од последица употребе дувана по здравље становништва“. Он предвиђа забрану продаје дувана на киосцима, забрану пушења на јавним местима, између осталог и на аутобуским и железничким станицама, у канцеларијама, кафанама и ресторанима, а такође повећање пореза на потрошњу и одређивање минималне цене једне паклице (око 50 рубаља).

У борби против пушача влада Русије не предлаже ништа оригинално. Исте такве методе напада на њих користе се у САД и Европи, само што је тамо све раније почело.

Све је почело са Хитлером

Први је борбу против пушења започео Адолф Хитлер, иначе велики поклоник здравог начина живота. Управо у Трећем рајху се почело говорити о вези између пушења и рака плућа, дуван је немилосрдно опорезиван, било је забрањено пушење у јавном превозу и у кругу здравствених установа.

Данашњи рат против зависности од никотина почео је пре девет година, када је Светска организација за заштиту здравља усвојила такозвану оквирну конвенцију о борби против дувана. Ту конвенцију потписало је 90% земаља чланица ОУН, које су се обавезале да ће подићи цене на дуванске производе, да ће водити антипушачку пропаганду и, све у свему, да ће максимално загорчати живот пушачима. Тако је и било. Од 2004. године европске земље су једна за другом почеле да уводе тоталну забрану пушења на јавним местима.

Данас су слични закони донети практично у свим западним земљама. Понегде су они заиста свирепи. На пример, у Финској могу да вам наплате новчану казну само ако покушате да увезете у земљу паклицу цигара на којој нема крупног натписа са упозорењем да је пушење штетно по здравље. Понегде су и нешто мање строги. У Шпанији, на пример, пушење је још увек дозвољено у појединим баровима. У САД све зависи од законодавства конкретне државе – тамо је закон најсуровији у Мериленду, где је забрањено пушење чак и у сопственој кући, уколико дим који излази кроз прозор смета комшијама. Па ипак, апсолутни шампион у борби против пушача је краљевина Бутан, која се налази на Хималајима. Тамо је забрањена и сама продаја дуванских производа, за њихово уношење у земљу приватна лица плаћају огромну царину, а свако ко понуди другоме цигарету мора да плати новчану казну.

Наравно, највише негодовања је било на забрану пушења у ресторанима. Власници европских ресторана нису нимало били одушевљени идејом о побољшању здравственог стања нације. У Великој Британији и Француској су покушали да одбране права својих муштерија, позивајући се на стару историјску традицију задимљених пабова и кафе-барова. Поборници пушења у Немачкој изражавали су забринутост због повратка на „хитлеровске методе“ и чак су отворили свој контрапропагандни фронт, качећи свуда портрете Марлене Дитрих која никада није оставила дуван, а умрла је у деведесет првој, и то не од рака плућа. У Италији (једној од првих земаља где је забрана почела да функционише) нису примећени неки већи протести, али не зато што су тамо све сами „свесни омладинци“, него су једноставно и власници ресторана и пушачи помислили да је то још само један закон који не функционише. Па ипак, испоставило се да је казна у висини од 500 евра (ако запалиш цигару близу труднице) нешто сасвим реално, и да закон ипак функционише.

Да ли Русију чека партизанска борба пушача?

Да ли ће се у Русији поштовати антипушачки закони? Издавач и власник ресторана Дмитриј Ицкович сматра да ће се нова одлука поштовати отприлике исто као што се сада поштује закон о забрани продаје алкохола малолетницима. Другим речима, у сумњивим локалима ће се игнорисати, а у цивилизованим ће се поштовати. Али у већини кафана и барова ипак ће се поштовати. На крају ће бити исто као у Великој Британији. Тамо су најпре сви викали: „Шта?! Енглески пабови без дуванског дима! То је гажење традиције! То је немогуће!“ А онда се испоставило да је ипак могуће.

Уосталом, неки сналажљиви власници европских ресторана још увек воде партизанску борбу. На пример, у Баварији је за време Октобарфеста један власник пивнице направио у зиду свога локала по три рупе за сваког госта, једну за главу и две за руке, како би се формално могло рећи да човек пуши напољу. Други колега је изјавио да оснива верску заједницу, а свој ресторан претвара у храм, при чему се један од обреда његове религије састоји у томе да присталице пале папирне завијутке напуњене осушеним листовима биљке Nicotiana tabacum и стављају их у уста. У Енглеској су поједини пабови почели да користе освеживаче ваздуха са мирисом дувана, како би се посетиоци осећали „као код куће“. Уосталом, таква мера поред психолошког има и практичан смисао: у јефтиним локалима су после забрање пушења почели да се осећају пикантни мириси из кухиње (загорело уље, риба, лук) које је раније мирис дувана потискивао.

Показало се да је забрана пушења била штетна за ресторански бизнис, чега су се власници ресторана и прибојавали. На пример, годину дана након увођења закона број барова у Отави се смањио за хиљаду и по, тј. за трећину. У Шпанији је у истом периоду пропало више од три хиљаде локала (истина, то је незнатан број у односу на двеста хиљада, колико их укупно има), а у Великој Британији је затворено око две хиљаде пабова. Што се самих пушача тиче, за последњих петнаест година у већини западних земаља њихов број се заиста смањио. Сада се највише пуши у Монголији, Кини и Камбоџи – тамо пуши преко 60% становништва, док је у већини европских земаља број пушача далеко испод половине, а како време пролази, све их је мање. Нарочито брзо њихов број опада у Шведској, на Исланду, у Великој Британији и Аустралији.

Биополитика

Да ли забрана пушења утиче на зависност од никотина?

„Будимо отворени: ако човек осећа зависност од никотина, она неће нестати зато што му је забрањено да пуши у кафани или бару“, сматра Иван Кирилов, психијатар, кандидат медицинских наука, сарадник American clinic у Москви. „Можда ће у крајњем случају почети мање да пуши на јавним местима, јер ће га једноставно мрзети да све време истрчава на улицу. Али то не значи да је оваква законска мера бескорисна. Она заиста има смисла за оне људе који се труде да оставе дуван. Кад човек дође у ресторан или кафе-бар са друштвом, и свако од присутних запали цигарету, велике су шансе да он не издржи. Осим тога, постоји социјална подршка и социјална осуда. Нека млади људи осете да то није „фенси“, да није у тренду, да таква навика може донети гомилу непријатности. Самим тим ће се нагло смањити број потенцијалних пушача. Лично бих желео да се уведе потпуна забрана пушења свуда и на сваком месту, осим личног простора у стану. Управо то ће заштити моја права, јер и ја као непушач имам своја права.

Дмитриј Ицкович, међутим, као власник ресторана има негативан став према тоталној забрани пушења: „Хајде да у ресторанима забранимо и алкохол, он је такође штетан. Уједно и храну, јер у њој има много сувишних калорија и бескорисних састојака. Ја лично сматрам да држава ту не треба да се меша, нека се све заснива на слободном договору између угоститеља и корисника услуга. Због тога су најбоља варијанта локали са двема одвојеним зонама.“

Шалу на страну, „забрана хране“, колико год изгледало апсурдно, није толико далеко од истине. У неким земљама је већ уведен додатни порез на слатке газиране напитке и масне производе. Биополитика, тј. мешање државе у физичко здравље грађана на законодавном нивоу, развија се веома брзо. Хомосексуализам, пушење, конзумирање масне хране... Списак се може наставити. Држава постепено узима себи за право да регулише биолошке процесе, па чак и да их забрањује. А шта ће следеће да забрани – можемо само да нагађамо.

Овај текст је прерађена верзија оригиналног чланка из „Руског репортера“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.