Најнеобичнија тролејбуска линија на свету

Чим смо авионом допутовале у Симферопољ из Москве и изашле из аеродрома, одмах нас је салетела гомила таксиста и понудила да нас одвезе у било који град полуострва, било у Алушту, у Севастопољ или Бахчисарај. Ми смо, међутим, унапред одлучиле да успут испробамо једну необичну знаменитост Крима – најдужу тролејбуску линију на свету, од Симферопоља до Јалте.

Сваких 20 минута тролејбус број 52 креће на јужну обалу Крима и то путовање кошта само 129 рубаља. Полазна станица је близу аеродрома. За три сата он треба да превали 96 километара кроз град Симферопољ преко Кримских планина и дуж Црноморског приморја. Кримски тролејбус је једини тролејбус на свету који саобраћа кроз планину.

Илустрација: ТАСС

То је најјефтинији начин да се из Симферопоља дође на туристичку јужну обалу Крима, али је зато и најспорији. Зашто је то туристима уопште потребно? Зато што на тај начин они на миру и детаљно могу да посматрају и људе, и природу која се успут постепено мења.

Брзо смо купиле карте у малом белом киоску поред станице. Тролејбус је био готово празан. Само један старији пар је чекао полазак. Возач је била жена. На Криму и у целој Русији, из неког разлога, тролејбусе возе углавном жене. Она је најпре опрала прозоре, а затим је проверила карте, и тролејбус је најзад кренуо. Наше путовање је почело.

Илустрација: ТАСС

Кроз Симферопољ

Од аеродрома пут води право у центар Симферопоља. Док смо кроз прозоре разгледале брда у даљини, на другој траци коловоза су грађевинске машине проширивале и асфалтирале улицу. На станицама улазе нови путници: радници, ђаци са ранчевима и баке са торбама.

Крећемо се полако, без журбе прелазимо мост преко железничких шина. Близу зграде железничке станице нема ни живе душе. Перони су пусти. „Ништа овде код нас не саобраћа“, каже ми један путник. „Ујутро само два-три међуградска електрична воза и то је све“. Путнички возови су укинути после референдума 2014. године.

Мој нови живот на Криму: „Атмосфера”

Прошли смо аутобуску станицу где је, напротив, пуно народа: људи журе, једу, вичу, купују карте и у последњем часу ускачу у аутобусе. Наш тролејбус је сада већ препун. Преко пута седоше два ђака, а ту приђоше и две баке. Ђаци устадоше и понудише им место, а оне им се захвалише. Затим уследише бескрајни разговори о времену, путевима и предстојећем викенду.

Крећемо се главном и најдужом градском улицом која се зове Кијевска. Симферопољ је неочекивано сив град: пуно је шаренила у плакатима, рекламама, људима и градилиштима, а саме зграде су сиве. Свуда унаоколо је пешчана прашина коју разноси касни јесењи ветар. Ђаци преко пута нас заједно једу белу чоколаду. Тролејбус излази из центра града и улази у село.

Тролејбуси саобраћају овом линијом већ преко 50 година. Први део линије, Симферопољ – Алушта, отворен је 1959. године, а наставак до Јалте 1961. И сада путовање траје исто колико је трајало и тада. Променила су се само возила. Пре 40 година по кримским планинама су саобраћали модели марке „Шкода“, а данас су то руски тролејбуси, на пример нови „Авангард“ Вологодске фабрике са ниским подом.

Илустрација: Lori/Legion-Media

Кроз планине

Изненада се на видику појавише планине. Тролејбус полако и спокојно вијуга по серпентинама. Са десне и леве стране су литице и шуме. „Колико ли овде има печурака, а како би се високо требало попети да се уберу?“, помислих ја.

У једном тренутку пут постаде стрм и тролејбус поче да „стење“. Негде усред Кримских планина наиђосмо на велики крст. То смо се ми попели на контолну, тј. највишу тачку тролејбуске линије која се зове Переваљно. Налази се на 752 м изнад нивоа мора. Ту је подигнут споменик тролејбусу. Ово место је било граница изнад које први руски тролејбуси нису могли да се крећу. У међувремену је тролејбус попуњен до краја. Више нема места ни за стајање. Даље се спуштамо према мору.

Илустрација: Lori/Legion-Media

Спуст према мору

Море почиње одмах после Алуште, првог одмаралишта на нашем путу. Жену за воланом заменила је колегиница. У тролејбусу је гужва постала већ скоро неподношљива јер се на станицама овдашњим житељима придружује све више туриста. „Где је станица Ботаничка башта?“, пита једна путница. „У Никити, показаћу вам“, одговара неко. Њему се придружује други: „И ја тамо излазим, показаћу вам“. До Никитске ботаничке баште остаје неколико километара у правцу Јалте, али узнемирени туристи још много пута питају да нису можда прошли ту станицу.

Илустрација: Lori/Legion-Media

У Европи је ретко где толика гужва у јавном саобраћају. Због тога су Европљанима занимљиве ситуације у аутобусима, возовима или тролејбусима, које иритирају многе Русе. То је исто као у вагонима без купеа: возићете се недељу дана од Москве до Владивостока, али ћете зато моћи да се упознате са локалним становништвом, у зависности од тога колико знате руски језик. За упознавање земље није довољно возити се таксијем до хотела и ићи на екскурзије.

Илустрација: Lori/Legion-Media

Од Алуште до Јалте има 33 км и пут води дуж стрме обале Црног мора. Ту и тамо наилазимо на шаторе са сувенирима, поврћем, воћем и вином. У сваком насељу пут се час удаљава од обале и пење увис, час се опет спушта и приближава мору. Кримска тролејбуска линија помало подсећа на „воз смрти“.

Мој нови живот на Криму: Јевгениј

Пролазимо поред Масандровског дворца, омладинског кампа „Артек“ и Ботаничке баште, и свуда излазе и улазе туристи. Многи носе фотоапарате и наочаре за сунце. Са леве стране кроз прозор тролејбуса видимо кримске градиће и доле велико и сјајно море. Са десне стране су виногради и резиденције њихових власника.

Прођосмо последњи спуск поред винарије „Массандра“ и изађосмо на Јалтинску аутобуску станицу. Поново нас салећу гомиле таксиста. Ми смо „туристи-почетници“ на Криму, али смо током свог „тролејбуског путовања“ сазнали да ће одмор на Криму бити препун лепих пејзажа и добрих, опуштених људи.

Илустрација: ТАСС

Росијскаја газета. Сва права задржана.