Од пупка Земље до Шамбале

Кузомењ, село у најсевернијој пустињи на свету

Осим вечитог снега и леда у пределима иза Поларника можете наићи и на... пустињу. На Колском полуострву, на ушћу реке Варзуга у Бело море, налази се село Кузомењ, које ветар буквално засипа песком. Предео покретних пешчаних дина настао је пре више од 100 година на обали Белог мора услед тога што су посечене шуме за потребе солана и сталну испашу стоке. Када је дан ветровит, видљивост постаје веома лоша: песак, као снег, засипа улице у правцу у којем дува ветар, покривајући баште, бунаре, куће и дворишта. Почетком 20. века у луци, која се налази близу села, кључао је живот: бродови су возили товаре лососа, соли и крзна и пловили за Архангелск, Соловецка острва и Санкт Петербург. Данас село Кузомењ има 40-ак кућа, дизел-агрегат, који целом селу обезбеђује грејање, напуштени аеродром, пристаниште и старе крстове на гробљу које тоне у песак.

Мештани кажу: „Кузомењска пустиња је место за којим ћете чезнути“. Иако село наизглед није привлачно, а услови живота у њему прилично екстремни, из несхватљивог разлога људи који посете ово место увек пожеле да му се врате. Зато ако путујете кроз руску област иза Поларника, никако немојте заобићи ову дестинацију.

Село Окуњево, „пупак Земље“

Становници овог села сматрају да је Окуњево „пупак земље“. Постоји легенда да је Окуњево било обично сибирско село све док индијски гуру Шри Бабаџи није послао своју ученицу Расму Розите у потрагу за „древним храмом бога Ханумана“ негде у Сибиру. Расма је за почетак потраге изабрала Омск, јер се у називу овог града садржи свети хиндуистички слог „ом“. Током даље духовне потраге Расма се нашла у селу Окуњеву, где је провела неколико година и оставила велики број следбеника. Данас у Окуњеву живе представници пет религија (међу њима су поштоваоци Кришне, старообредници и пагани), који се баве стваралаштвом у различитим радионицама; лети приређују фестивале и бројне прославе, примају ходочаснике и поклонике медитације из целог света. Ту се налазе и посебна „енергетска места“, као што је Кућа са утварама, Вештичји круг, Рајски град, Шејтан-језеро и многа друга. Окуњевска легенда је привукла у село посетиоце као што су: руски олигарх Роман Абрамович, швајцарски мултимилионер Фреди Болаг, марокански принц и индијска принцеза. Крајње је време да им се придружите...

Село Уст-Циљма, домовина старообредника

У древном руском селу у унутрашњости Републике Коми живе потомци старообредника који су се овамо склонили из Новгорода у 17. веку за време црквених реформи патријарха Никона. Ту живи 7000 људи. Становници села у шкрињама брижљиво чувају старе сарафане [дуга хаљина на бретеле, део руске народне ношње – прим. прев.], које жене облаче приликом традиционалних прослава. Најбоље је посетити познате летње прославе у јулу. Тада мештани играју коло, певају старе песме, приређују ноћна весеља у којима можете учествовати. Сматра се да се управо у селу Уст-Циљма најбоље сачувала средњовековна руска култура, језик и фолклор. У новом храму старообредника одржавају се службе. Овде можете посетити музеј истраживача европског Севера, занатски центар, као и сплаварити бројним рекама и ловити рибу у потпуно чистим језерима.

Ојмјакон, село екстремне хладноће

Ојмјакон је најхладније насељено место на свету. Налази се у Јакутији у Сибиру, на левој обали реке Индигирка. Зими се овде температура спушта до -70 степени Целзијуса, а школе се затварају тек када температура падне на -50. Лети се могу посматрати беле ноћи, температура је око +12, мада понекад достиже и +40. Најкраћа обданица траје три сата. У селу живе Евени, узгајивачи ирваса (500 становника), који до данас воде традиционални начин живота. Сваки путник може да учествује у њиховим обичајима, да јаше преко тундре на ирвасима или на посебним коњима отпорним на хладноћу. Готово целе године овде је могућ риболов кроз рупе на леду. Рекордно ниске температуре проузрокују необичне појаве. Међу њима је појава коју Јакути називају „шапат звезда“ – на хладноћи човек све време чује тихи шум свог даха који се леди при издисају. Али, не леди се само дах – у Ојмјакону мрзне чак и вотка.

Село Есо, геотермална бања на Камчатки

Село Есо налази се на полуострву Камчатка, на месту спајања две реке, у калдери (велики вулкански кратер) веома старог угашеног вулкана у којем се задржала топла микроклима. Четинарске шуме и велика надморска висина чине ваздух у селу лековитим. Бројни термални извори су околину села претворили у геотермални бањски центар, а овом топлом водом се пуни и базен на главном тргу који је отворен током целе године. Термални извори се, између осталог, користе за грејање кућа, а струја у село Есо стиже из сопствене мале хидроелектране на реци Бистра. Како бисмо употпунили слику о овом месту, рецимо да у локалној библиотеци састанке одржава Ротари-клуб, основан 1990-их као одељење клуба из америчког града Енкориџ на Аљасци. Бистрински парк природе, на чијој територији се село налази, представља величанствен природни комплекс, у којем се простире тајга, извире термална вода и, наравно, живе представници малог староседелачког народа севера – Евена.

Муљта, руска Шамбала

Приче о Беловодју, Шамбали, Белом острву на северу Млечног мора, тј. о благословеној земљи која се налази негде на Истоку, толико је стара да је једном морала да добије и свој реалан лик. Легенда каже да су руски старообредници ову обећану земљу пронашли на Алтају. Село Муљта се налази на улазу у ову земљу, што је крај насељеног алтајског света. Упркос својим скромним димензијама и удаљености, Муљта је центар обнове старих словенских заната.

У селу са 700 становника људи се баве резбарењем у камену, осликавањем кухињских дасака, ткањем, стварају слике од сламе. Посебно место заузима ткање: обновљен се цео традиционални циклус производње, од шишања оваца и бојења вуне природним бојама до ткања на хоризонталним разбојима и допунских техника као што су ткање на дашчицу или ткање на брду.

Недалеко од села налазе се Муљтинска језера и Катунски природни резерват, који се сматрају готово светим местима.

Чара, пустиња у Забајкалском Крају

Хиљаде километара од пустиња у Средњој Азији, у Забајкалском Крају се пружају низови дина високи 20-25 метара, са шарама од ветра на песку, са „распеваним“ динама и пешчаним олујама. Овде можете видети остатке дрвећа које је страдало под наносима песка и карактеристичне врсте пузавица које се хватају за покретно тло. Недостају само камиле и шкорпиони па да се ова пустиња не разликује од оних које познајемо из Африке. Чарска пустиња је, међутим, веома мала и простире се на површини од само 5х10 km, а са свих страна је окружују тајга, мочваре и потоци.

Ово невероватно суседство два типа рељефа који су теоријски неспојиви и јесте оно што чини да Чарску пустињу и село Чара сматрамо за „чудо природе“. Читава историја села Чара, које је основано 1932, повезана је са геолошким истраживањима на територији Чарске долине, која лежи северно од града Чита, престонице Забајкалског Краја, од којег је удаљена 690 km.

Над Чарском долином се стрмо уздиже Кодарски планински венац, практично без прелазног брдског предела. Планине се уздижу нагло, као зид, брзо достижући висину од 2 000 -3 000 метара. Због тога се Кодарске планине понекад називају „забајкалски Хималаји“. Пре много хиљада година са ових планина се обрушило неколико моћних лавина које су образовале море. Чарска пустиња је некадашње дно овог праисторијског мора које је пресушило.

Росијскаја газета. Сва права задржана.