Подводна опасност

„Шећерна“ смрт

Мина М-26 са пуњењем од 250 kg спада међу најопасније мине предратног периода направљене у нашој земљи. То је сидрена мина са механичким упаљачем. Произведена је 1920.

Велика предност новог модела састојала се у томе што је мина у минској посуди била постављена хоризонтално. Истина, имала је кратко челично уже (којим је причвршћена за сидро и држи се на одређеном растојању од површине воде), што је ограничавало примену овог оружја на Црно и Јапанско море.

У време Великог отаџбинског рата совјетска ратна морнарица највише је користила мину која је нарављена 1926. На почетку рата наша земља је имала скоро 27 хиљада тих мина.

Мала бродска галванско-ударна мина КБ (1943). Фотографија из слободних извора.

Наши оружари су пре рата направили још један напредни модел. Била је то велика бродска галванско-ударна мина КБ. Она је коришћена и као противподморничко оружје. У овом моделу су први пут примењене заштитне челичне капе које су аутоматски спадале у води. Оне су затварале галванско-ударне елементе (оловне рогове). Занимљиво је да су капе биле фиксиране на мини уз помоћ клина и челичног ужета са шећерним осигурачем. Клин је вађен пре полагања мине, а уже је спадало касније, када би се отопио шећер, тј. када је мина већ била на своме месту. Тако је активиран паљбени уређај.

Мине модела КБ опремљене су 1941. потапачем који им је омогућавао самопотапање у случају да се одвоје од сидра. Тако је била осигурана безбедност домаћих бродова, који су се налазили у непосредној близини минираних зона. То је почетком рата била најсавршенија контактна бродска мина.

Током рата је на поморским путевима било постављено преко 700 хиљада различитих мина. Оне су уништиле 20% свих пловила зараћених земаља.

Епохални напредак

У послератном периоду домаћи конструктори су наставили борбу за првенство на овом пољу и 1957. су први у свету направили подводну ракету на сопствени погон. Био је то модел КРМ, мина која уз помоћ реактивног мотора испливава на површину. Она је затим послужила као основа за потпуно нову класу оружја: РМ-1, РМ-2 и ПРМ.

У моделу КРМ коришћен је активно-пасивни акустички систем детекције и класификације циљева који је давао команду за одвајање бојевог дела и активирање реактивног мотора. Ракета је носила 300 kg експлозива и могла је да се поставља на дубину до 100 m. Ову мину нису могли открити чак ни дубински акустички контактни детектори. Лансирана је са разарача и крстарица.

Рад на новој мини са реактивним погоном почео је 1957. Циљ је био да се она може полагати и са бродова и из авиона. То је било епохално техничко решење, јер је конструкција мине КРМ кардинално изменила даљи развој домаћих морских минско-експлозивних средстава и начин израде балистичких и крстарећих ракета са подводним лансирањем и кретањем.

Без премца

У СССР-у је 1960-их почела израда потпуно нових минских система. Реч је о ракетним и торпедним минама. Отприлике десет година касније ратна морнарица је добила противподморничке ракетне мине ПМР-1 и ПМР-2 какве у то време нигде у свету нису постојале.

Више о руској војсци

Појава противподморничке торпедне мине ПМТ-1 такође је представљала велики корак напред. Ова мина је имала двоканални систем детекције и класификације циљева, лансирана је у хоризонталном положају из херметичног контејнера бојевог дела (противподморничког електричног торпеда) и користила се на дубини до 600 m. Нова торпедна мина је 1972. постала део арсенала ратне морнарице. Први пут у домаћој производњи мина конструктори су применили модуларни принцип израде, искористивши електрични склоп и поједине компоненте уређаја. Тиме је решен проблем заштите лако запаљивих електричних кола од струја високе фреквенције.

Резултати који су постигнути током израде и тестирања мине ПМТ-1 послужили су као импулс за стварање нових и савршенијих модела. Тако је 1981. завршен рад на првој домаћој противподморничкој торпедној мини која је била универзална у погледу носача. По мишљењу домаћих стручњака, бар до средине 1970-их ниједна водећа светска сила није поседовала сличну мину.

Универзална на дну лежећа мина УДМ-2 почела је 1978. да се користи у ратној морнарици. Она је била предвиђена за уништавање бродова и подморница свих класа. Универзалност овог оружја испољавала се у свему. Мина је полагана како са бродова, тако и из авиона (војних и транспортних), с тим што у овом другом случају није био потребан падобран. Приликом пада у плићак или на копно активиран је механизам за самоликвидацију. Маса пуњења УДМ-2 износила је 1350 kg.

Росијскаја газета. Сва права задржана.