У дворишту стамбене зграде у Николојамској улици (недалеко од центра Москве) стоји око десетак људи различитог изгледа. Два намргођена старца са разбарушеним брадама, један мушкарац из Средње Азије који делује прилично исцрпљено, једна жена прљаве косе са снебивљивим осмехом на лицу... Са друге стране ограде назире се неколико шатора и фургона. То личи на мањи пољски камп у центру главног града Русије. Чувар, сталожен човек средњих година, откључава катанац на капији и позива људе да уђу. Једни улазе самоуверено, а други ситним бојажљивим корацима. Сви они су бескућници. Дошли су овамо да нешто поједу, да приме помоћ или да се угреју.
„Хангар спасења“ храни, даје одело и пружа лекарску помоћ бескућницима. (Фото: Олег Јегоров)
„Камп“ у који улазе бескућници у ствари је социјални центар за пружање помоћи „Хангар спасења“, који је основала православна добротворна служба „Милосрђе“. Људи без крова над главом радо долазе овамо. Овде их хране, дају им одело и пружају лекарску помоћ. Бескућници овде могу да се окупају и ошишају, могу да добију подршку ако хоће да изваде одговарајуће документе. Руководилац центра Роман Скоросов каже да дневно у центар понекад дође и стотинак људи. Плави шатор, где бескућници могу да се угреју и ручају, прима највише 55 људи. У њему је топло захваљујући моћном агрегату. Улазим унутра и видим да су готово све столице заузете. Једни једу (бесплатни оброк се састоји од порције резанаца, парчета хлеба и врућег чаја), други спавају или разговарају. Има и младих и старих, и жена и мушкараца. Једни изгледају доста запуштено, за друге се никада не би рекло да живе на улици, а поједини чак имају савремене телефоне.
Роман Скоросов, руководилац центра за пружање помоћи бескућницима „Хангар спасења“ (Фото: Олег Јегоров)
Бескућницима је посебно тешко када ноћу температура падне на -20. Док стоје испред кабина за туширање причају једни другима где ко налази склониште. Увече, свако ко жели, може из „Хангара“ да оде на преноћиште у Центар за социјалну адаптацију (ЦСА) бесплатним аутобусом „Социјалне патроле“. Али у ЦСА често нема места, јер је то једини такав центар у Москви.
„Тамо је често све пуно. Има само 570 места. Неки спавају у седећем положају на поду“, каже бескућник Јура, снажан мушкарац средњих година. „А иначе ноћивамо у улазима зграда и на аутобуским и железничким станицама. Ретко кад у канализацији. Тамо су цеви топле, само ставиш мадрац и можеш да спаваш.
Јура има велико искуство, тако да му се може веровати. Он већ две зиме заредом живи у Москви као бескућник. О свом животу он размишља филозофски: „Све је у реду. Има где да се преспава, у ствари има много таквих места. А много места има и где се може добити оброк. Најважније је знати где треба тражити“. Међутим, он не жели да га фотографишемо: „Немојте. Ми млађи не волимо камере. Боље снимај ове старије“.
Плави шатор, где бескућници могу да се угреју и ручају, прима највише 55 људи. (Фото: Олег Јегоров)
Саша није старац, али ипак радо пристаје да се фотографише. Пре пар година се нашао на улици због проблема са алкохолом, али је срео људе из фонда „Милосрђе“, они су му помогли, па је оставио пиће и од тада и сам ради у „Хангару спасења“. По Сашином мишљењу, највећа опасност за бескућнике у зимско време је алкохол.
„Људи доспевају на улицу на различите начине. Неко због конфликта у породици, некоме преваром одузму стан, тако да нема где да живи. И све би било боље када би такви људи покушавали да се извуку, да нешто предузму, да поново добију документа. Али они то не раде. Многи почињу да пију. То је опасно за бескућника. Зато се поједини смрзавају и умиру“.
Саша, бивши алкохоличар и бескућник, сада ради у „Хангару спасења“ (Фото: Олег Јегоров)
У последње време смртност бескућника у зимском периоду је знатно мања. Према подацима које износи Канцеларија за социјалну заштиту, током јесени и зиме 2002-2003. године од смрзавања је умрло преко 1.200 бескућника, а само 57 у истом периоду 2014-2015. Руководилац „Хангара спасења“ Роман Скоросов је уверен да је то тако зато што су људи почели боље да се опходе према бескућницима.
„Појављују се нове невладине организације које помажу бескућницима, Канцеларија за социјалну заштиту Москве посвећује више пажње овом проблему, а и сами грађани, видећи ту активност, постају бољи и испољавају више саосећања. Раније, када би неко видео бескућника у улазу зграде, одмах би га истерао на мраз. А данас људи имају разумевања и схватају да треба телефонирати социјалној служби, која ће човеку помоћи и одвести га да се угреје, и неће га оставити на улици. Због тога је и смртност мања”.
Возило „Социјалне патроле“ може да одвезе сваког ко то жели на преноћиште у Центар за социјалну адаптацију. (Фото: Олег Јегоров)
– Према различитим изворима, број бескућника у Москви креће се између 12 и 50 хиљада. Није могуће одредити њихов тачан број, јер бескућници стално прелазе са једног места на друго, а многи немају документа;
– Канцеларија за социјалну заштиту Москве пружа бескућницима помоћ у сарадњи са службом „Социјалне патроле“, која обезбеђује аутобусе, Центром за социјалну адаптацију и пунктовима народне кухиње;
– Поред државе, бескућницима помажу и многобројне добротворне организације, као што су православна служба „Милосрђе“, „Пријатељи на улици“ и друге.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
