Русија у српским медијима – између српских митова и западне пропаганде

11. новембар 2016. Никола Танасић
Зашто обични Срби Русију сматрају највећим пријатељем Србије, без обзира на активну антируску пропаганду локалних прозападних медија? О томе, као и о специфичности српског погледа на Русе и неочекиваним ефектима русофобне пропаганде говорио је познати политиколог и аналитичар портала „Нова српска политичка мисао“ Никола Танасић, који је 2. новембра учествовао у Међународној конференцији „Грађанско друштво, медији и власт“, која се одржала у Руском државном хуманистичком универзитету у Москви.
Погледи
Tanasic
Илустрација: Алина Јаблочкина

Желим да вам говорим о једном аспекту српског политичког живота за који ми се чини да из перспективе Европе и Русије може бити врло занимљив. То можда није најинтересантнија чињеница о нашој земљи, а мени је изузетно драго што се Србија овде веома често помињала. Већ толико пута поменути прозападни медији у Србији нас упорно убеђују да смо мали, безначајни, и да никоме нисмо интересантни, па ни наши проблеми никога не занимају. Али овде сам видео и чуо да велики број паметних и образованих људи добро разуме наше проблеме, шта нас мучи и са чиме се боримо.

Хтео сам вам скренути пажњу на феномен који унеколико одступа од свега што смо овде имали прилике да чујемо – а чули смо много о томе како раде медији у земљама Европе – и Србија се у том смислу не разликује много од онога што смо чули о Бугарској, Словачкој, или чак развијеним земљама попут Немачке и Француске. Постоје, међутим, аномалије и нарочити моменти српског политичког живота, који одударају од онога што видимо у другим земљама. Треба разумети да Србија тренутно, без обзира на нашу херојску историју и традицију којом се толико поносимо, представља полуколонију глобалног капитала, баш као и већина земаља савременог света, уз изузетак малобројних, које су способне да саме ефикасно штите своју сувереност.

Антируска пропаганда у Србији је унапред осуђена на неуспех

Иако наш медијски систем функционише на исти начин као и у другим земљама, резултати њихове делатности унеколико су различити. Без икакве сумње, Србија данас, као и већина земаља савременог света, стоји на вечној ивици грађанског рата, будући да је унутар друштва толико идеолошких спорова који су се толико заоштрили, да наизглед воде ка отвореном конфликту. Утолико је тешко рећи да ли у Србији може бити говора о заједничком појму националних интереса, али ако се погледају истраживања јавног мњења за последњих 15-16 година, лако ћемо видети да ту постоји неколико константи и ставова око којих постоји широк консензус целог народа. Ту је реч пре свега, разуме се, о Косову, затим о противљењу уласку у НАТО, а трећи моменат је Русија и однос према њој. Русија се у Србији сматра за најбољег пријатеља Србије, Русија има највиши рејтинг међу земљама света код грађана Србије, а на питање „да ли подржавате савез са Русијом“ стабилна већина од више од 60 одсто одговара потврдно. Број грађана који подржава савезништво са Русијом практично је увек био већи од броја који је подржавао улазак у Европску унију, а разлика у масовности подршке тим двама политичким циљевима сада је знатно видљивија. Оно што је најважније – у питању је константа која се на српској јавној сцени не мења без обзира на то што се последњих 16 година српски народ налази под огромним утицајем изузетно јаке пропаганде западних и прозападних медија, о механизмима којих је овде било толико много речи.

Зашто је то парадоксално? То је парадоксално зато што је у Србији очигледно да су ови медији способни да утичу на промене јавног мњења – српска јавност изменила је своје ставове по многим питањима, али однос према Русији не само да се не мења, већ чак нагони српске политичаре да заузму нарочит курс према Русији. Наравно, наши политичари ће увек говорити да су они нарочито храбри и да су спремни лично да се боре за пријатељске односе са Русијом, али главни узрок проруске политике у Србији била је и остала њена популарност, и чињеница да она стоји у корену високог рејтинга тренутних српских власти.

Одакле такав став према Русији? Може се рећи да он има своје реалне корене, као и два извора која су умногоме модификована природом српске националне свести. Реални извор је вековна историјска сарадња и везе Србије и Русије. У овој сали седе сјајни историчари који ће вам о тим везама говорити боље од мене. Оно што ја хоћу да вам кажем јесте да српски народ, без обзира на своју јаку историјску меморију и културу сећања, није „историчан“ народ. Ми своје велике историјске догађаје, додуше, памтимо и волимо, али смо ми пре свега митотворачки народ. Ми изузетно волимо да своју историју претварамо у митове, и да је препричавамо у облику који ће бити живописнији и лакши за памћење. То је истовремено и проблем и величина нашег народа и културе. Самим тим, ми имамо низ конкретних српских митова о Русији који стоје у темељу високог мишљења које наш народ има о њој. Истовремено, други извор позитивног српског мишљења о Русији – и то је оно што је нарочито занимљиво – представља западна пропаганда против Русије.

Срби Русе доживљавају као лоше момке из холивудских хладноратовских филмова, и то им се допада

Срби су одувек били изложени утицају западне пропаганде. То је некада била аустроугарска пропаганда, јер данашњи север Србије био је некад под контролом те империје, као и Босна и Херцеговина. У време комунизма Југославија није имала нарочито пријатељске односе са Совјетским Савезом, и југословенске власти су веома активно користиле елементе западне антируске пропаганде у циљу сузбијања еуфоричног односа сопствених грађана (поготово Срба) према Русији. Са друге стране, српски митови о Русији увек су имали један и исти лајтмотив – они су Русију посматрали као „огромну Србију“. Они су претпостављали да се све српске вредности, национални рефлекси, култура и менталитет у потпуности поклапају са руским. У време Југословенских ратова најпознатији поклич српских националиста био је „Србија до Токија!“. Ту се није подразумевало да су они хтели толико да повећају територију Србије да би она дошла до Јапана, већ су једноставно сматрали да Русија представља део њиховог културног простора. Ово је често представљало огроман проблем за Србе, кад год би се они суочили са Русима и руском културом лице у лице, будући да су се они по правилу разочаравали кад би схватили да ствари нису онакве каквим су их замишљали.

У свему томе још је занимљивији фактор западне пропаганде. Југославија је била отворена за америчку популарну културу – ми смо гледали америчке филмове, акционе филмове у којима су негативци увек били Руси. У питању је била директна, груба пропаганда против руског народа, која је у многим земљама света довела до формирања негативне слике о Русији. А шта се догодило у Србији? Срби су у тим холивудским негативцима препознали себе. Они су се и иначе понашали више налик на Србе него на Русе – били су бучни, непосредни, увек спремни за тучу. Ова слика је била веома привлачна за српски менталитет, и Србима су се ти негативци допадали, што је довело до нарочитог механизма неутрализације америчке антируске пропаганде у Србији. Ако је неки део те пропаганде био превише „тврд“ да би се на овај начин инхибирао, он би се просто игнорисао, па су Срби узимали у обзир само оне аспекте слике о Русији која је одговарала њиховим, и иначе нереалним и митологизованим очекивањима. Ако је ове елементе пропаганде било немогуће игнорисати, они би се дисквалификовали: „све лажу Амери, то не може бити истина“. А ако је пропагандна слика одговарала српским очекивањима, они би је усвајали као додатну потврду своје (позитивне) слике о Русији, „јер ето, и Амери признају да је тако“. Самим тим, слика Руса у очима обичног Србина данас веома подсећа на слику Руса коју нам дају холивудски филмови. И иако је та слика у основи изграђена као негативна, Срби је усвајају у непромењеном облику као потврду својих позитивних представа о Русији.

Разумевање позитивног односа српског народа према Русији може бити темељ за изградњу истинских позиција руске меке силе на Балкану и у Европи

Ово је довело до занимљивих последица по српску медијску сферу – испоставило се, наиме, да је у Србији немогуће успешно водити антируску пропаганду. Потпуно немогуће. Ако дајете негативну слику Русије, Срби вас или неће слушати и читати, или ће a priori претпоставити да лажете, или ће вашу слику прихватити као позитивну, и рећи да то „баш тако и треба да буде“. То је натерало прозападне медије у Србији да мењају стратегију. И иако је реч о оним истим западним, либералним медијима као и у другим деловима Европе, иако они наступају са истих позиција и из истих вредности, они су принуђени да наступају са проруским материјалима, или бар са материјалима које ће српско становништво третирати као да су проруски. Они су принуђени да тако раде, јер их иначе једноставно нико не би читао. И заиста, ако погледате како српски медији пишу о Сиријској кризи, како пишу о Украјини, видећете да су то најобјективнији и најбалансиранији текстови које можете пронаћи у иностраној штампи. То је делимично последица чињенице да српски грађани прате ове догађаје и да су о њима прилично солидно информисани, и да су несклони да слушају једнострану пропаганду, али да би прозападни медији уопште дошли у прилику да Србима изнесу неки став против Русије, какви су уобичајени у медијима у Бугарској, Чешкој, Словачкој или Француској, они морају пре тога избацити довољну количину проруских материјала, како би на тај начин задобили поверење и стрпљење публике.

Даћу вам само један пример – на насловној страни нашег најпрозападнијег медијског портала Б92 пре неколико дана појавио се текст чији је наслов гласио „Пет руских ракета може у потпуности да уништи Источну обалу САД“. Да се то појавило у неким новинама у Америци, читаоци би то без сумње доживели као претњу. Али типична српска реакција је „који су ти Руси краљеви, како добре ракете имају!“. Јер тако Срби реагују. А то је оно што зовемо – мека сила. Ја често од Руса слушам о томе како је Русији потребна мека сила. Али схватите – мека сила није пропаганда. Ако сте потрошили милионе да би неке тамо новине понављале за вама све што говорите, то није мека сила – то је класична сила, то је насиље. И сваки човек који то слуша или чита осети то насиље. Мека сила је када ви гледате филм о неком америчком сиротану који спава у камп-приколици негде код Лос Анђелеса, вози се у џиновском аутомобилу од пре тридесет година и игра баскет на бетонском игралишту, и помислите „о, како се добро живи у Америци, која је то слобода“. То је мека сила, и управо таква мека сила стоји на располагању Русији у Србији – шта год Русија да уради, и колико год да је нападају, српска јавност увек реагује тако да се сви напади неутралишу, а ситуација представи у светлу које је најповољније по Русију. А Русија у тај свој положај у српском јавном мњењу није уложила ни рубље, док га је Америка нехотице потпомогла са милионима долара. У том смислу однос српске јавности према Русији је јединствен, јер Русија толико „кредита“ нема ни у једној другој земљи. А та чињеница се у Русији занемарује и њој се не удељује ни близу онолико пажње колико би требало, иако је реч о изузетно занимљивом феномену, који може да послужи као образац за разумевање и постепену изградњу позиција руске меке силе у другим земљама Европе. Хвала вам!

Ставови изнети у рубрици „Погледи“ могу да се не подударају са становиштем уредништва „Руске речи“.
Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!