Америци не треба рат против Русије, него „проглашење победника”

17. октобар 2016. Дмитриј Јевстафјев
Војни сукоб између Русије и САД не делује као нешто што ће се стварно догодити, мада се поједини догађаји заиста могу интерпретирати као припрема јавног мњења за директан оружани конфликт са Русијом на локалном сиријском ратишту. Наиме, Министарство спољних послова Велике Британије тражило је 13. октобра да се размотре „војне варијанте” решења сиријског питања.
Ambassador Yakovenko column on Syria
Илустрација: Дмитриј Дивин

Јесен 2016. године обележило је неколико чудних догађаја, почев од америчке мистификације бомбардовања хуманитарног конвоја УН, тј. покушаја Американаца да за то бомбардовање оптуже Русију, па све до крајње опасне ситуације са маневрима украјинског путничког авиона на небу изнад Сирије. У тој најновијој медијској ерупцији око „геноцида цивилног становништва у Алепу” сувише много има сличности са „ракетирањем сарајевске пијаце” у априлу 1995. године, после чега је почело бомбардовање бивше Југославије.

Узроци могућег војног сукоба САД и Русије

Ситуација сведочи о политичкој, па и психолошкој спремности Запада за прелазак на отворену конфронтацију. Штавише, може се догодити да државни врх западних земаља једноставно буде увучен у вртлог догађаја које ће организовати „активисти на терену”. Утолико пре што је крајње очигледно да администрација САД све више губи контролу над војним врхом и „партнерима”. Додуше, можда она само добро глуми да се догађаји одвијају без њеног знања.

Таква ситуација није последица низа случајности. Она је производ „стапања” навике вођења колонијалних ратова и америчке политичке културе настале после Другог светског рата, посебно после рата у Индокини. То је дугорочни феномен у њиховом понашању и он се, нажалост, не може „неутралисати” само на политичко-пропагандистичком нивоу.

Лако је објаснити привлачност Сирије као полигона за војну конфронтацију између Русије и Запада. Сматра се, наиме, да Русија нема неке веће интересе у Сирији, што значи да ће конфронтација моћи да се ограничи на локално ратиште, и да ће трајање оружане фазе бити сведено на минимум. Другим речима, руски контингент можда и неће бити потучен до ногу, јер би то могло изазвати неконтролисану реакцију Кремља, али ће Москва свакако бити приморана да повуче своје оружане снаге без икаквих политичких услова. То је најмање што се може постићи. После тога Американци могу прећи на свој омиљени формат „политичке трговине”, тј. препоручити Москви да жртвује „нешто мало” како би могла задржати „много тога”.

Међутим, америчка елита и њен саветнички апарат, који се састоји од структура националне безбедности, не сагледава ноторну чињеницу да Русија већ одавно третира Сирију као фрагмент „велике целине” и као критично важан тест у коме она треба да докаже своје право на статус „велике силе”.

„Улог” који је Русија ставила на „сиријску карту” много је већи него што се мисли. Можда је већи чак и од онога што је руско руководство уложило у ситуацију око Крима.

Стратешки прорачуни Вашингтона

Постоје две карактеристике садашње ситуације у односима између Русије и САД.

Пре свега, и САД су свесне да Русија има довољно могућности за ескалацију конфликта практично у свим деловима света. Американци то доживљавају као опасност, али сматрају да ће се Русија одлучити за ескалацију само у већ „формираним” правцима, који, говорећи језиком цинизма, „одговарају” Америци. То су црноморско приморје и Украјина, и вероватно балтичке земље (уколико дође до максималног заоштравања ситуације), јер Американцима „није много стало” до њих. САД чак и не разматрају могућност да Русија изађе из тог простора, „обележеног америчким заставицама”.

Друго, Америка полази од тога да руско јавно мњење, које формирају медији и елита путем пропаганде, није стабилно и да ће лако „спласнути” после првог моћног ударца, након чега се већ може прећи и на разбијање консензуса у руској елити (Вашингтону је била непријатна и сама чињеница да је тај консензус створен).

Запад не допушта могућност да управо руско јавно мњење утиче на понашање елите и каналише га. Та идеја њима звучи као нешто потпуно „сулудо”.

У томе се вероватно и крије узрок читавог низа чудних потеза које Запад регуларно предузима када је реч о руској јавности. У такве потезе, на пример, спадају недавна „обраћања народу Русије” државног секретара САД Џона Керија или Џорџа Сороса.

Стратегија САД у домену војне принуде крајње је проста: изазивањем инцидената или серије инцидената стварају се пропагандистички легитимне основе за примену инструмената принуде против Русије, и то у жељеним размерама на локалном нивоу. А то ће даље створити повољне услове за политичко манипулисање групама руске елите које су наклоњене или потенцијално наклоњене Западу.

Америка је уверена да се руска елита плаши чак и ограничене примене силе далеко од граница Русије, те да ће као таква бити сасвим прихватљив инструмент за постизање политичких циљева – само је потребно „сугерисати” јој шта треба да уради.

Америчка политика примене силе према Русији не предвиђа било какву стварну војну победу, чак ни „на поене”. Вашингтону ће бити довољно „проглашење победника”, тј. неспремност Москве да настави са конфронтацијом на задатом нивоу.

Аутор је експерт за политикологију, професор Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије”

Ставови изнети у рубрици „Погледи“ могу да се не подударају са становиштем уредништва „Руске речи“.
Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!