Нови олимпијски поредак

Нико не доводи у питање легитимитет одлуке МОК-а да се бави сложеним допинг скандалом у који су умешани неки спортисти из Русије, али извесне појединости скорашње одлуке овог органа не изазивају само чуђење, већ и страх за будућност олимпијских игара и олимпијског покрета у целини.

После читања одлуке донете у Лозани 24. јула не може се избећи снажан утисак да чланови Извршног одбора МОК-а до решења нису дошли лако и брзо, већ са приметном задршком. Поменуту забринутост највише изазивају три правила која је МОК „морао да донесе“, јер су она, по мојој личној претпоставци, довела до тога да Олимпијски комитет Русије објави како „се десио најопаснији могући преседан, пошто од овог тренутка важе нова правила за цео свет спорта“.

1. Делегирање или одрицање од власти

У складу са својом повељом МОК остаје врховни арбитар свим питањима, веће или мање важности,која се тичу олимпијских игара. Ипак, МОК је овластио међународне спортске федерације (МСФ) да саме издају „одобрења“такмичарима из Русије за одлазак у Рио. Да ли то значи да МОК власт делегира или се ње одриче?

Ово може бити разумно решење уколико МСФ имају довољно искуства, стручности и инструмената за анализу антидопинг тестова, и ако се одлука спроведе по хитном поступку због „насталих околности“.

Ако МСФ имају искрену жељу да дођу до праведног решења, а засада нема основа да се у њихове намере сумња, онда ће управљачки органи ових савеза пронаћи начин да приликом испитивања сваког појединачног случаја донесу исправну одлуку.

Али, док се до праведног решења не дође, руска страна има пуно право да се њен глас чује и да се жали на одлуке које сматра неисправним. Међутим, не треба гајити илузије да ће обични спортисти умети да се бране и заступају своје интересе на правно ваљан и убедљив начин. Поред тога, постоји још једна отежавајућа околност: број представника руског спорта у међународним организацијама смањује се из године у годину. Због тога настојање да се чује глас оптужених спортиста изгледа као нешто што је готово немогуће остварити.

2. Колективна одговорност

У свом прилично контроверзном саопштењу МОК наводи да руски спортисти „морају сносити последице по принципу колективне одговорности“, чиме се брише разлика између спортиста посвећених поштеном надметању и оних који крше правила тако што узимају недозвољена средства ради постизања бољих резултата.

Ови други не заслужују ништа друго осим забране учешћа на спортским такмичењима у одређеном периоду, чија се дужина одређује у зависности од тежине учињеног прекршаја. С друге стране, прва група мора да ужива сва права која имају невини. Поставља се питање правног основа за тако нешто.

Према сајту The Law Dictionary колективна одговорност подразумева „одговорност сваког члана групе без обзира да ли је лично учествовао у доношењу одлука или рангирању спортиста у оквиру групе“. Следећи појам је колективна казна која се „примењује на сваког члана групе без обзира на степен учешћа у деловању те групе или утицаја на њено понашање“.

Станфордска Енциклопедија филозофије детаљно образлаже аргументацију присталица колективне одговорности који сматрају да „она на извршиоце може да се примени бар у неким, ако не у свим случајевима“. Заступници другачијег мишљења тврде да колективна одговорност није у складу са принципом индивидуалне одговорности нити да је поштена.

У конкретном случају, МОК је бацио сенку сумње на интегритет свих руских спортиста без изузетка. То је у супротности са ставом који МОК износи на почетку своје објаве да је „био вођен основним правилом Олимпијске повеље, а то је заштита поштених спортиста“.

3. Претпоставка кривице

Одлука МОК-а да се „претпоставка невиности“ не може применити на руске спортисте такође изазива велику забринутост.

По овом правном принципу неко ко је оптужен да је учинио прекршај или кривично дело сматра се невиним док се не докаже супротно. Овакав став је важан део система људских права и примењује се, примера ради, у већини земаља некадашњег Британског Комонвелта.

У овим земљама правни систем функционише по принципу који гласи да није потребно да оптужени доказује своју невиност, осим у случају побијања доказа пред судом.

Међутим, корене овог принципа треба потражити много раније, још у римском праву: Ei incumbit probatio qui dicit,non qui negat, односно „терет доказивања је на ономе ко оптужује, а не на ономе ко оптужбу негира“. Другим речима, доказ кривице мора да пронађе тужилац, а не бранилац.

У нашем случају, професор Ричард Мекларен је особа која треба да поткрепи изнете оптужбе, али, како МОК каже, он „тај посао још није привео крају“.

Владимир Михејев је политички аналитичар, један од аутора пројекта Troyka Report

Росијскаја газета. Сва права задржана.