Путеви црквених поглавара укрштају се на аеродрому

Дмитриј Дивин
Сусрет руског патријарха и римског папе одлаган је 20 година, а сада је изненада најављен, и то на необичном месту – на аеродрому у Хавани, где ће предстојатељи двеју цркава „у пролазу” укрстити своје путеве, што свакако има одређену симболику.

Пре скоро 20 година написао сам први чланак о планираном сусрету римског папе и руског патријарха. Састанак је требало да се одржи у Мађарској, али је отказан, као и онај у Аустрији заказан нешто касније. Године су пролазиле, а Московска патријаршија је порицала да се сусрети са папом уопште уговарају или се трудила да објасни да је још рано за њих.

Прошле недеље најзад је објављена вест о историјском састанку поглавара двеју највећих цркава. Планирано је да се предстојатељи сретну 12. фебруара, и то на помало чудном месту – на аеродрому у Хавани. Зашто је овај сусрет одлаган већ 20 година и из ког разлога се сада напречац одржава?

Идеја о дуго очекиваном састанку појавила се још у време папе Јована Павла II који је тежио дијалогу са хришћанским истоком. Чувена је његова максима да „црква мора да дише помоћу оба своја плућна крила“.

Међутим, Руској православној цркви (РПЦ) није одговарало управо то што се Пољак на папском престолу толико занимао за дешавања на истоку Европе. Током деведесетих, после распада атеистичког совјетског државног уређења, црква је доживела велики процват, али се истовремено суочила са појавом бројних мисионара из иностранства. У том погледу Римокатоличка црква није била највећа претња за Руску православну цркву, али је сукоб православља и католицизма ипак имао најдужу традицију. Стекао се утисак да се РПЦ може наћи у дефанзивној позицији, што је био подстицај за развој утицајног антиекуменистичког покрета, довољно снажног да изврши притисак на црквене власти у циљу слабљења веза са неправославним хришћанима.

Проблеми су почели повремено да се појављују откако је Ватикан обновио своје присуство у Русији. Ипак, најболнији моменат у међуцрквеним односима била је Украјина, чији је западни део првобитно настањивало православно становништво које је покатоличено после уласка ових крајева у састав Пољске 1596. године. Тако је настала Украјинска гркокатоличка црква. Она је 1946. године одлуком совјетских власти потчињена Московској патријаршији, али је наставила да функционише у тајности. Када је 1989. године поново призната, уследио је период у коме је био приметан оштар заокрет ове цркве од екуменистичког опредељења. Наиме, гркокатолици су захтевали повраћај имовине, али су често у том процесу користили насилне методе, што су православци доживели као уништавање трију њихових епархија у западној Украјини.

У светлу ових дешавања разумљиво је да Московска патријаршија није била у прилици да прихвати посету римског папе Русији и сматрала је да до евентуалног састанка може доћи у некој трећој земљи, где би се постигао споразум о украјинском питању. Међутим, Ватикан на ово није пристао како не би изневерио очекивања својих верника у Украјини.

То не значи да нису предузимани покушаји да се покрене дијалог. У Бечу је 2006. године одржана конференција којој су заједнички председавали садашњи патријарх, а тадашњи митрополит Кирил и кардинал Пол Пупар. Тада је постигнут договор о новом оквиру билатералних односа, тј. констатовано је да треба заједно радити на очувању традиционалних хришћанских вредности у Европи која у све већој мери постаје секуларна. Контакти по овом питању су се интензивирали пошто је 2009. године митрополит Кирил, пре тога дуже време познат као „министар спољних послова“ РПЦ, постао патријарх. Међутим, дуго очекивани сусрет био је још далеко од остварења, посебно после избијања сукоба у Украјини, када су се додатно погоршали већ ионако сложени односи међу различитим црквеним заједницама.

Може се, дакле, рећи да је сусрет на Куби последица потпуне промене парадигме. Проблеми у Украјини остали су нерешени и они представљају „незалечену живу рану која спречава потпуну нормализацију односа између двеју цркава“, према речима председника Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополита Илариона. Међутим, страдање хришћана на Блиском истоку, као и у северним и централним деловима Африке захтева неодложну реакцију. „У овој трагичној ситуацији неопходно је да оставимо по страни интерне несугласице и ујединимо напоре за очување хришћанства у крајевима где је оно изложено најсуровијим прогонима“, додао је он.

Као место сусрета одабран је аеродром веома удаљен од Европе, тј. од територије где су се две цркве традиционално сукобљавале, што треба да нагласи да је нови модел сарадње већ спреман и да ће се он спроводити без одлагања. На састанку који треба да траје два сата свакако се неће расправљати о теолошким питањима по којима се православни и римокатолици разилазе. Лако је предвидети како ће изгледати заједничка декларација коју треба да потпишу двојица црквених поглавара – неће садржати никакве детаље о стању у Украјини или ће имати уопштену форму позива на мир. Ипак, то ће бити историјски састанак, јер ће целом свету показати да предстојатељи двеју највећих хришћанских цркава могу да разговарају упркос дуготрајном расцепу и чињеници да њихове овоземаљске несугласице нису окончане.

Андреј Золотов је вишеструко награђивани руски новинар и коментатор, а тренутно је на позицији извршног уредника за европске теме на порталу RussiaDirect. Раније је радио у бечком дописништву руске новинске агенције РИА Новости, а био је оснивач и главни уредник порталаRussiaProfile, заменик директора сервиса на страним језицима агенције РИА Новости и виши дописник за политичке теме часописа TheMoscowTimes.

Дуго се бави питањима у вези са медијима у Русији, позицијом цркве у руском друштву, као и православљем у остатку света. Андреј Золотов један је од оснивача Међународног дебатног клуба „Валдај“.

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“