„Неутралност Црне Горе“ звучи као политички оксиморон

Раније је саопштено да је кандидатура Црне Горе подржана и у Бриселу и у структурама Алијансе, укључујући и њеног генералног секретара Ј. Столтенберга. И поред тога што је питање ступања Црне Горе у НАТО и даље отворено, многе околности упућују на то да се одлука о пријему ове земље у Алијансу, иако је пре свега политичка, ипак у извесној мери и исплати НАТО-у и највероватније ће бити потврђена до краја године. Погледајмо кључне факторе који утичу на развој ситуације у балканском региону: 

Стратешки фактор: пријемом Црне Горе НАТО „затвара“ стратешку рупу на Јадрану. Није случајно последње ширење Алијансе 2009. године обухватило балканске земље, и то баш Хрватску и Албанију. На тај начин ће читаво подручје Јадранског мора са земљама које излазе на њега бити подведено под стандарде и контролу НАТО пакта, што ће поједноставити маневрисање и војну кооперацију у региону. Поред тога, систем безбедности у региону се управо дестабилизује приливом миграната са Блиског истока и албанских наоружаних банди, као и постепеном криминализацијом појединих подручја Србије и Македоније, што је сасвим логичан аргумент за неопходност контроле тог система и његовог каснијег кориговања. 

Политички фактор: ступање Црне Горе у НАТО на неки начин ће иритирати Србију и Русију. Што се тиче Србије, ново ширење НАТО-а на суседну Црну Гору подразумева знатно сужавање простора за доношење важних спољнополитичких одлука, и смањену могућност за вршење политичких притисака на црногорско руководство. Што се Русије тиче, ступање Црне Горе у НАТО потенцијално може створити недружељубиво или антируско расположење у овој балканској земљи, што ће означавати постепено смањење руског присуства у виду капитала и инвестиција. 

Фактор престижа: Ширење НАТО-а ће омогућити да се, са једне стране, демонстрира виталност војнополитичког савеза, који се током протекле деценије суочава са кризом идентитета у смислу циља његовог постојања, а са друге ће потврдити да је Алијанса и даље привлачна, пре свега за „колебљиве“ земље, које су на неки начин везане за Русију. 

Узимајући у обзир и политички курс М. Ђукановића, који је оријентисан на интеграцију са западним структурама, ЕУ и НАТО, као и мере црногорског руководства усмерене на имплементацију западних стандарда у војној сфери и на спровођење либералних реформи у социјалној и економској сфери, може се рећи да ће Црна Гора вероватно у најскорије време бити примљена у Алијансу. 

Према званичном дискурсу Црне Горе, придруживање НАТО пакту је искључиво позитивна и исправна спољнополитичка одлука, из више разлога. Пре свега, ступање у НАТО се асоцира са аутоматском гаранцијом ступања у ЕУ, што је важна спољнополитичка ставка. Поред тога, Црна Гора уз помоћ НАТО-а добија гаранције безбедности, што црногорско руководство схвата као неопходност у условима нестабилности и повећаних безбедносних ризика на Балкану. Поред осталог, Црна Гора ступањем у НАТО добија могућност да се декларише као независни актер на светској политичкој сцени. Додуше, питање је колико ће она у том случају заиста бити независна, с обзиром да Алијанса захтева од својих чланица унификацију процедура и стандарда. 

Шта ће Црна Гора без руских туриста?
Непријатељском политиком према Русији црногорске власти могу лишити своју земљу главног извора прихода.

Фактичка корист од ступања у НАТО за Црну Гору се своди на могућност продубљивања процеса интеграције са Европском Унијом захваљујући консензусу и кооперацији са многим земљама у оквиру НАТО-а као друге западне структуре. Ако говоримо о жртви коју подразумева такво политичко решење, она би овако изгледала: 

1. Раскол црногорског друштва по питању ступања у НАТО. У овом тренутку се примећује конфронтација између прозападних (или проатлантских) сила и оних који се залажу за неутралност Црне Горе (на пример, „Покрет за неутралност Црне Горе“). Према званичним социолошким подацима, број присталица и противника ступања Црне Горе у НАТО је отприлике исти. Међутим, фактички је знатно више оних који би желели да Црна Гора остане неутрална држава. 

2. Обавезе везане за повећање војног буџета. Поред тога, чланство у НАТО-у подразумева и обавезе у виду пружања подршке војним операцијама Алијансе, реализације разних хуманитарних мисија, итд. 

3. Потреба за усаглашавањем потеза и за консултацијама са руководством Алијансе, не само поводом војнополитичке сарадње, него и поводом конкретних спољнополитичких корака. 

4. Погоршање односа са Србијом, јер ступање њеног суседа и традиционалног партнера у НАТО пакт ремети стратешку слику читавог региона и премешта је у спектар утицаја западних струуктура. Српско руководство је неколико пута изјављивало да приоритет у спољној политици има принцип неутралности, а што се тиче српске јавности, апсолутна већина је против ширења НАТО-а на Балкану. 

Шта Русија треба да очекује?

И поред тога што је премијер Црне Горе М. Ђукановић потврдио руском руководству да „евроатлантска интеграција неће сметати сарадњи са Русијом“, ипак ће највероватније доћи до извесног захлађења билатералних односа. С обзиром да је црногорској политичкој елити потребна апсолутна подршка становништва када је реч о ступању у НАТО, може се очекивати да ће преко медија, НВО и разних фондова бити организована кампања усмерена на дискредитацију Русије и одбацивање свега што је руско у очима обичних грађана. Највероватније ће појединачни случајеви антируске реторике попримити системски карактер и далеко веће размере. Поред тога, може се рећи да су учестали напади црногорских власти на руске предузимаче и власнике некретнина, под изговором да они крше законе Црне Горе. 

Русија треба да буде спремна на такав захват и да реагује прилично уздржано. Русији ће као важан оријентир у кориговању њене политике према Црној Гори послужити чињеница да се убудуће по питању спољне политике Црне Горе не треба обраћати Подгорици, него седишту Северноатлантске алијансе у Бриселу.

Дарја Басова je аналитичар Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО).

Руски текст на сајту РСМД.

Росијскаја газета. Сва права задржана.