Злослутни „Кондор” кружи над Црном Гором и Украјином

Илустрација: Алексеј Иорш

Илустрација: Алексеј Иорш

Учестала убиства познатих личности, која несумњиво имају политичку позадину, потресла су протеклих дана Источну Европу.

У Црној Гори је из аутомата убијен Саша Марковић, бивши посланик црногорске скупштине и члан некадашњег Либералног Савеза Црне Горе, а у Украјини су убијени Олег Калашњиков, бивши посланик Врховне раде и активиста опозиционе Партије региона, и независни публициста и писац Олес Бузина.

Шта је заједничко овим убиствима? Пре свега, осећај апсолутне некажњивости убица. Злочини су извршени усред бела дана и очигледно су срачунати да изазову страх. Таква пракса је обично својствена силама које имају покровитеље на високим положајима.

Намећу се паралеле са крвавом операцијом „Кондор”, коју су 1970-1980-их година спровеле власти неколико држава Латинске Америке на чијем челу су тада били фашистички и профашистички режими. Тада су у различитим земљама (укључујући и САД) уз подршку америчких специјалних служби систематски убијани како активисти опозиције и новинари, тако и људи који су пре доласка фашиста на власт били на високим државним функцијама – на пример Орландо Летелијер, бивши чилеански министар спољних и унутрашњих послова и одбране у влади Салвадора Аљендеа, који је убијен 1967. године у Вашингтону.

Организатори политичких убистава у Црној Гори и Украјини имали су и други, ништа мање важан, а можда и важнији циљ – физичко уклањање конкретних представника опозиције или независних покрета који на неки начин угрожавају актуелну власт.

Са тог гледишта све три жртве су објективно стајале на путу властима у Подгорици и Кијеву. Саша Марковић је разоткривао намере власти да форсирају „увлачење” Црне Горе у НАТО заобилазећи референдум и друге неопходне процедуре, и залагао се за јачање веза са Русијом. Он је пре две године дао следећу изјаву: „Америка је окупирала Црну Гору. Засада је то дефакто, а де јуре ће бити када нас силом увуку у НАТО”. По његовим речима, три четвртине парламентарних партија увлаче Црну Гору у НАТО, док се три четвртине њених становника противи томе. Јасно је да сличне констатације поништавају пронатовску реторику црногорских власти на челу са премијером Милом Ђукановићем, који је као свој главни политички правац промовисао северноатлантску интеграцију Црне Горе упркос мишљењу већине сународника.

Исто је толико био опасан за теоретичаре и практичаре евроатлантизма бивши украјински посланик Олег Калашњиков. Према доступним информацијама, он је још као официр у Главној обавештајној управи Украјине прикупио материјал који компромитује садашњег шефа Службе безбедности Украјине Валентина Наливајченка. Документи су се конкретно тицали могућих околности у којима је Наливајченка врбовала ЦИА.

Валентин Наливајченко је данас једна од кључних фигура у Кијеву, и управо он се залаже за војно мешање Вашингтона у конфликт на истоку Украјине. И Марковић и Калашњиков су заправо довели у сумњу кључни фактор спољне политике својих земаља – њен проамерички и истовремено антируски вектор.

Присетимо се да је операција „Кондор” у Чилеу, Аргентини, Бразилу, Уругвају, Боливији и Парагвају реализована уз подршку ЦИА.

Што се тиче Олеса Бузине, колико год да је он контроверзна личност, једна његова идеја је несумњиво аутентична, и управо је она противречила концепцији државног устројства Украјине, посматраног кроз призму националистичке, профашистичке и антируске „власти Мајдана”. То је идеја тројединства руског народа кроз три његова саставна дела – Великорусе, Малорусе и Белорусе. Са таквих позиција је Олес Бузина у својим јавним наступима критиковао националисте са обе стране украјинских барикада, залажући се конкретно за неопходност братских односа између Кијева, Доњецка, Луганска и Москве. Међутим, чак и такве идеје су данас смртоносни изазов за кијевске власти...

У операцији „Кондор” убијено је најмање 60 хиљада људи који су сметали фашистичким лидерима латиноамеричких држава и њиховим покровитељима у Вашингтону. Према подацима међународних организација за заштиту људских права, ту операцију је контролисао лично амерички државни секретар Хенри Кисинџер, који је данас један од идеолога украјинског „Мајдана”, као и евроатлантског вектора у политици балканских земаља.

Није нимало случајно што је министар одбране Русије Сергеј Шојгу ових дана на конференцији за међународну безбенност, одржаној у Москви, окарактерисао догађаје у Украјини као „највећу трагедију у низу обојених револуција”. По његовим речима, „у тежњи да увуку Кијев у своју орбиту, Америка и њени најближи савезници прешли су све могуће границе”.

Исто се то може рећи и за власти Црне Горе, које се у савезу са САД и НАТО-ом крећу у правцу прекида традиционалних веза са Србијом и Русијом, тако да су признале самопроглашену независност Косова и на све начине се труде да на територију своје земље доведу војне базе НАТО пакта. Таквим властима, какве су данас у Кијеву и Подгорици, заиста не требају независни политичари и новинари (поготово ако поседују и документе који компромитују „евроатлантисте”). А оне који су превише тврдоглави „Кондор” односи у своје прекоокеанско гнездо.

Аутор је доктор историјских наука, старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“