Русија, брод који је тешко вратити на стари курс

„Својевремено је Достојевски рекао да се у свету појавило много несреће због пометње и недоречености. Полазећи од таквог расуђивања, и полазећи од тога да ми понекад не говоримо оно што смо хтели рећи, ми смо одржали овај сусрет у духу искрености и отворености.“

Те речи је изговорио председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо на конференцији за новинаре 28. јануара 2014. после самита Русија – Европска унија. Искреност и отвореност нису уродиле плодом. Био је то последњи самит у овом формату. Следећи, који је требало да се одржи почетком маја у Сочију, није одржан, а судећи по данашњим односима тешко је претпоставити да ће такви сусрети бити обновљени.

Не ради се о личној нетрпељивости, па чак ни о безизлазној ситуацији у Украјини. Ствар је у томе што се завршило доба претходног модела, који се звао „стратешко партнерство“. Оно се заснивало на томе да Русија после распада СССР-а у суштини нема другог избора него да се политички и економски, па чак и институционално зближи са Западом, пре свега са Европском унијом. Због тога су све препреке разматране као привремени проблеми које треба решавати, или још боље сачекати да сами прођу. Русија ће се постепено мењати и уклопиће се у улогу која јој је припремљена у светском перформансу. То је улога важног, али не одлучујућег играча, играча који је самосталан онолико колико му дозвољава удео у глобалној економији. А удео му је прилично умерен.

Некада, на самом почетку пута, између Русије и Запада је по том питању постојао консензус. Али то није дуго трајало. Што је више јењавала постреволуционарна еуфорија почетком 1990-их, руској страни је постајало све јасније да ће морати сама себе да сломи како би се сместила у понуђени простор.

Било би непоштено говорити да Русија није то покушавала. Најсвеснији покушаји су учињени управо у почетном периоду председничке каријере Владимира Путина. Други по реду председник Русије прилично дуго је тражио могућност да помири руску самобитност са форматом који је неопходан за урастање у западно друштво. Јасно је да све то није могло проћи без грешака и погрешне оцене појединих околности. Међутим, тежња је заиста постојала, и да је западна страна испољила више еластичности и креативности, врло је могуће да би Русија данас била у некаквој асоцијацији са ЕУ, наравно, равноправнијој од оне коју потписују Кијев или Кишињов, тј. у асоцијацији која би успоставила чврсте институционалне односе.

Поновићу да је тада (уствари донедавно) идеја о томе да Русија нема другу варијанту будућности осим у саставу некакве „велике Европе“ (не културно-историјске, него политичке) била третирана готово као аксиома. Сада, међутим, доминира потпуно супротна представа. Било би претерано тврдити да се нови руски политички идентитет заснива на конфронтацији са Европом (таква оцена се више може применити на односе са САД), али је сасвим извесно да тежња за изграђивањем дугорочних односа са ЕУ није приоритет.

Русија је тром и гломазан брод, коме треба много времена да заузме нови курс, али га зато после није лако вратити на стари курс. Оно што се сада догађа почетак је заокрета на Исток, не само према Кини, него уопште према Евроазији. Тај процес ће трајати извесно време и сада је немогуће предвидети сва његова будућа „кривудања“. Важно је, међутим, схватити да овога пута није реч о колебању унутар постојећег система односа, него о потпуној промени оријентира. Катализатор те промене били су догађаји у Украјини 2014.

„Источна политика“ је сада политика Русије
Иако некима тако изгледа, одлука Русије да одустане од „Јужног тока“ није сензационална. Европска комисија је упорно блокирала идеју, а у условима економске кризе било би чудно да Русија истрајава на скупом пројекту чија је исплативост била сумњива и у много повољнијим околностима. Сви ови догађаји добијају и додатну димензију ако се ставе у контекст развоја енергетских односа Европе и СССР-а, а потом и Русије.

Тешко да ће наредна година донети позитивне измене у односима између Русије и Запада. Развој догађаја у Украјини је такав да не обећава некакво побољшање ситуације. Много зависи од тога како ће та земља преживети ову зиму и хоће ли сачувати социјално-политичку стабилност. То се тиче и главног дела украјинске територије и Донбаса, који Кијев сада не контролише. Од садашњег стања се може очекивати да генерише нове поводе за конфронтацију између Русије и Запада, а не стимулансе за њихово зближавање.

Па ипак, проблем је далеко дубљи. Потребан је нови модел односа који би се заснивао на новој реалности. А нова реалност је таква да са једне стране постоји Русија, која активно спроводи диверзификацију своје политичко-економске активности у правцу истока, а са друге нови трансатлантски конгломерат Европе и САД, који покушава да реконструише модел јединственог политичког Запада из доба Хладног рата, али у потпуно новом контексту међународних односа. Оба пројекта су у фази реализације са недовољно јасним перспективама. Потребно је имати прилично велику дозу добре воље и уложити озбиљне интелектуалне напоре како би се у поменутом контексту нашло места за тражење некаквих облика дугорочне сарадње. Међутим, ни једна ни друга страна данас нису за то способне.

Фјодору Достојевском, кога је пре годину дана цитирао бивши шеф Европске комисије Барозо, припада позната фраза: „Ми, Руси, имамо две отаџбине: нашу Русију и Европу“. Писац је са страшћу доказивао како припадност Русије Европи, тако и погубност слепог копирања европских манира на руском терену. Подвојеност свести је производ историјског развоја руске државе, која је рођена у европској колевци, али је постала самосвојна и стекла типичне црте у своме кретању на исток, у Азију. Према томе, недореченост је у извесном смислу природна, јер Русија органски не подноси стриктне дефиниције, и утолико пре строго прописане циркуларе у духу општеевропског acquis communautaire.

Аутор је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.