Могу ли Русија и САД једно без другог?

Од завршетка Хладног рата руско-амерички односи никада нису били на тако ниском нивоу као данас. Могло би се дуго и жустро расправљати о томе ко је, како и због чега довео две светске силе до оваквог стања. Данас је, међутим, важније схватити како се стање руско-америчких односа може одразити на те две земље, па и на цео свет. У тражењу одговора, по свему судећи, треба почети од украјинске кризе која никако не јењава.

Драматична ситуација у Украјини, рекло би се, треба да буде моћан стимуланс за критичко преиспитивање савремене европске и светске политике, и за тражење нових приступа у решавању питања међународне безбедности. Наиме, свака велика криза је уствари период обнове и катализатор смене интелектуалних и политичких парадигми.

Нажалост, у случају Украјине то опште правило засада не функционише. Такав закључак се намеће када се прате дискусије у САД на украјинску тему. И поред плурализма мишљења о узроцима, динамици и вероватним последицама украјинске кризе, у америчким политичким и експертским круговима дискусија о овом питању фокусира се готово искључиво на два момента. Први је тај што се врло активно разматрају санкције према Русији, а други је утисак да америчка политичка и интелектуална елита тежи да по сваку цену убеди саму себе и своје партнере да су САД потпуно способне да и без учешћа Русије решавају крајње важне међународне проблеме.

Индикативно је што вашингтонска дискусија у извесном смислу неодољиво подсећа на наше московско претресање кризе у Украјини. Са једне стране, ми покушавамо опет и опет да докажемо себи како никакве санкције не могу да нас заплаше, а са друге стране у дневним листовима и на телевизијским екранима нам се опет и опет објашњава да Америка није „пупак света“ и да Русија неће тако много изгубити ако своју сарадњу са САД сведе на минимум.

У тој „дописној“ полемици тешко је наћи свеже идеје и иновативне предлоге изласка из кризе, али зато је веома лако препознати стилистику и стереотипе из доба Хладног рата.

Буђење фантома и фобија епохе која већ одавно припада прошлости, како са једне, тако и са друге стране, могло би се схватити као последица узбурканих духова, што је својствено свакој већој међународној кризи, али невоља је у томе што негативна политичка реторика има рђав обичај да се претвори у политичку праксу. Већ сада видимо да се замрзава руско-америчка сарадња, прекидају се контакти на различитим нивоима, руши се ионако нестабилно здање билатералне сарадње Русије и САД.

Пре свега, апсурдно делује и сама помисао да међусобне контакте за време кризе треба свести на минимум. Напротив, управо у условима кризе је дијалог потребнији него икада, јер без дијалога чак ни теоретски није могуће постићи било какав договор. И тај дијалог није потребан само на нивоу председника или министара спољних послова, него и на нивоу функционера нижег ранга, који представљају широк спектар министарстава и ресора са обе стране. Потребан је дијалог парламентараца, независних аналитичких центара, потребна је активна сарадња медија, институција грађанског друштва и приватног сектора. У оквиру таквог интензивног дијалога на различитим нивоима могла би се пронаћи практична решења до којих не могу увек да дођу лидери држава и министри за време њихових неизбежно кратких сусрета и телефонских разговора.

Више о руско-америчким односима

Што се тиче тврдње да Русија може лепо живети без САД, а исто тако и они без нас, ту очигледно треба прецизирати шта се подразумева под изразом „лепо живети“. Наравно, економски односи између наших земаља нису пресудни ни за једну, ни за другу страну, а ни одсуство стратешке сарадње између Кремља и Беле куће неће аутоматски изазвати нуклеарни рат. Свима је одавно јасно да у савременом полицентричном свету осовина „Москва – Вашингтон“ већ више не игра главну улогу, какву је играла у другој половини прошлог века.

Па ипак, ваљда нико неће негирати тврдњу да ће замрзавање руско-америчке сарадње у веома великој мери отежати решавање мноштва различитих међународних проблема, а поједини проблеми ће једноставно постати нерешиви. То се односи на регионалне кризе и неширење нуклеарног оружја, на борбу против међународног тероризма и трговине наркотицима, на освајање космоса и међународну сарадњу на Арктику. Колико год да је криза у Украјини озбиљна, она није једини проблем који светска политика треба да решава. Према томе, довођење читавог спектра билатералних руско-америчких односа у директну зависност од једног догађаја на међународној сцени у најмању руку не би било далековидно.

Свака криза је некакво тестирање свих њених учесника. Хоће ли све стране имати довољно мудрости да не „спаљују мостове“, да не подлежу тренутним емоцијама и да због тактичких победа и пораза не изгубе из вида дугорочне перспективе? Било би много добро ако би Русија и САД могле да прођу кроз ове изазове уз минималне губитке, не само у својим редовима, него и у целом свету.

Игор Иванов је бивши министар спољних послова РФ и председник Руског савета за међународна питања.

Росијскаја газета. Сва права задржана.