Шта ће нам Америка?

Западни политичари су схватили да је Русија по први пут одлучила да учини оно што сматра да је неопходно, не остављајући простор за компромис са Европом и САД. Питање Украјине је једноставно толико важно за Москву да јој више није стало до куртоазије.

Како било да било, страсти ће се стишати и мораћемо да се вратимо конкретним пословима. Шта можемо да очекујемо што се тиче Америке? И шта нам је, у суштини, потребно?

У совјетско време Сједињене Државе су се налазиле у центру пажње Кремља. То је и разумљиво, јер читава светска политика се, у суштини, сводила на овој поларитет. Пошто је Хладни рат окончан, сматрало се да је непријатељство остало иза нас и да је дошло време „стратешког партнерства“. Значање овог појма при томе никада није до краја разјашњено и он је убрзо бесмислено почео да се примењује на све земље без разлике. У суштини психолошка супротност је и даље постојала, а неједнакост снага и могућности, која је водила ка одсуству равнотеже, само је повећала потискивано осећање узајамног незадовољства.

У Русији је доста дуго опстала представа о томе да су добри односи са САД сами по себи значајни, а не из неког конкретног разлога. У теорији је и било тако. Америка је најмоћнија и економски најразвијенија земља света, која поседује максимални утицај и могућности. У пракси Русија није научила да ове могућности употреби у своју корист, а није извесно ни да је таква представа о Америци била реална. У сваком случају, Сједињене Државе нису биле спремне на равноправну сарадњу, а Русија надмоћ Америке очигледно није желела да призна.

Данас се више не говори о стратешком партнерству. Да ли то значи да прелазимо у режим генералне супротстављености? Тешко да је тако.

Више о руско-америчким односима

Нова Русија није Совјетски Савез. Она не претендује ни на владавину светом, ни на идеолошку доминацију. Москва једноставно означава територијалне границе за које сматра да су за њу од животне важности (Украјина, без сумње, улази у ове оквире), и унутар овог простора намерава да дејствује бескомпромисно. Међутим, на међународној сцени супротстављање САД није само себи циљ. Оно може бити средство како би се свет подсетио на ове границе. Што се тиче других питања, Москва не жели да се постави као системски противник Америке.

Занимљиво је да се и поред крајње заоштрене полемике поводом Украјине уклањање хемијског оружја из Сирије наставља према плану, а не мења се ни став Кремља и МСП Русије по питању политичког решавања сиријске кризе, нити по питању нуклеарних преговора са Ираном. Тим пре је симптоматично то што Русија ни на који начин не доводи у питање сарадњу поводом транзита терета НАТО-а из Авганистана преко Уљановска. И све то се одвија упркос непријатељским изјавама представника војног и политичког руководства Алијансе.

Русија, судећи по свему, не намерава да обустави сарадњу са САД на оним пољима где интереси ових земаља нису у сукобу. Међутим, неће ни попустити у оним питањима где им се интереси разилазе. Овај модел је савим природан за односе две велике државе које нису савезници. Посебно у савременом вишеслојном свету, у којем више не постоје једноставне опозиције и линеарне зависности.

Шта чини област у којој им се интереси поклапају? Ту спада Арктик, на којем, упркос честом распиривању страсти, руски и амерички интереси нису битно различити. Ту је и питање неширења нуклеарног наоружања, у којем Москва и Вашингтон, хтели они то или не, остају главни актери и носе претежну одговорност. Тема тероризма је већ сувише истрошена, и то углавном у разговорима, али тачке додира објективно постоје.

Више о руско-украјинским односима

Најважније је, ипак, нешто друго. „Развод“ Русије од Запада, до којег ће након најновијих догађаја по свој прилици и доћи, убрзаће окретање Москве ка истоку, које је већ најављено на највишем нивоу. Само по себи то је исправно усмерење, које је чак мало окаснило. Не треба, наиме, свет посматрати кроз европске наочаре, када се главна сцена преместила у Азију. Међутим, тамо се одвија посебна политика, у којој Русија никако није најјачи играч.

Кина своје место у свету и могућности осталих партнера посматра кроз троугао највећих држава: НРК – САД – Русија. Значај сваког „угла“ овог троугла зависи од односа са осталим „угловима“. При томе онај ко изгуби везу са неким од преостала два играча, постаје, по мишљењу Кине, слабији и у већој мери зависи од трећег играча. У овој геометрији Москва треба да сачува Вашингтон као начин одржавања равнотеже са Пекингом и како би повећала његову заинтересованост за сарадњу.

Фјодор Лукјанов је председник президијума Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.