Може ли се Крим легалним путем вратити Русији?

03. јун 2013. Сергеј Петухов
Катарина Велика је пре 230 година припојила Крим Русији ратом, а 1954. Русија га је изгубила у миру - „из чиста мира“. Сергеј Петухов, аналитичар РИА „Новости“, објашњава да се, колико год то изгледало парадоксално, Кримско полуострво може легалним путем вратити у састав наше земље само ако се претходно прогласи неважећим манифест Катарине Велике о припајању Крима Русији.
Иван Ајвазовски: Битка за Синопу (1853). У Бици за Синопу, која се одиграла 18. (односно 30) новембра 1853, Русија је уништила турску флоту за само неколико сати. Неки историчари сматрају ову битку првим сукобом Кримског рата. Овај напад је послужио као повод Великој Британији и Француској да објаве рат Русији.
Иван Ајвазовски: Битка за Синопу (1853). У Бици за Синопу, која се одиграла 18. (односно 30) новембра 1853, Русија је уништила турску флоту за само неколико сати. Неки историчари сматрају ову битку првим сукобом Кримског рата. Овај напад је послужио као повод Великој Британији и Француској да објаве рат Русији.

Колико год то изгледало парадоксално, Кримско полуострво може да се врати у састав Русије само ако се претходно прогласи неважећим манифест Катарине Велике о припајању Крима Русији, потписан пре 230 година, 19. априла (8. априла по старом календару) 1783.

Избори новог кана

Пре него што објаснимо овај на први поглед парадоксални закључак, не би било лоше да се мало присетимо појединих историјских догађаја.

Катарина Велика у руској одежди. Рад непознатог уметника (око 1780).

Дакле, пре 230 година, „по дужности ... старања за добробит и моћ Отаџбине и за њену већу корист и безбедност“, императорка Катарина Велика „одлучи да под власт Нашу узме полуострво Кримско“.

Ова мера је, по царичиним речима, била изнуђена. У свом манифесту она детаљно објашњава шта ју је приморало да тако поступи са Кримом. Политичке елите полуострва нису схватиле какве погодности им пружа аутономија у оквиру Руске Империје, тј. статус „области слободне и независне“, и презреле су „слободу да на место Сахиб-Гираја изаберу другог законитог кана“. Да би обезбедила слободу и транспарентност избора новог кана Шахин-Гираја, Катарина је морала „да покрене војну силу Нашу, да у најсуровије време пошаљу знатан корпус на Крим, да га тамо дуго држе, и најзад, да делују против побуњеника силом оружја, због чега умало не букну нови рат са Портом Османлијском“. При томе је државни буџет имао „велике издатке, који су по тачном прорачуну износили преко дванаест милиона рубаља“, нагласила је Катарина.

Све у свему, како пише императорка у манифесту, „овај поступак поништава Наше раније обавезе о слободи и независности татарских народа“ и „даје Нам сва права“ да „узмемо под Нашу власт полуострво Кримско“.

Политички карантин

„Новим Нашим поданицима“, како је Катарина називала татарско становништво Крима, предложено је „да се по верности, усрдности и уљудности угледају на старе Наше поданике и заслуже заједно са њима Нашу Царску милост и штедрост“.

Млаки покушаји Русије да поврати Крим увек су били чисто декларативни и углавном су се сводили на апеловање на савест Украјинаца, у смислу: „вратите нам Крим, и сами знате да је наш, а не ваш, да га је наша матушка царица припојила нашој, а не вашој територији, и да вам га је затим поклонио Никита Хрушчов, који је у том тренутку очигледно био пијан“.

Кнезу Потемкину је дискретно поверено да код Татара пробуди жељу за „заслуживањем милости“. Већ 10. јула Катарина је добила од њега писмо: „Све угледне личности су већ положиле заклетву, сада ће и сви остали следити њихов пример“.

Онима који су упорно одбијали царску милост, најсветлији кнез је „дао слободу да напусте Крим и преселе се где ко жели“, с тим што је „оним Татарима који су отишли са Крима“ повратак био онемогућен због карантина, јер је у Херсонској области тада беснела епидемија куге. Потемкинови заштитни одреди пуштали су на Крим само „природне Русе“, „донске козаке и Малорусе који желе да живе на Криму“, као и „остале слободне хришћане: Грке, Јермене, Влахе и Бугаре“.

Све што се даље дешавало добро је познато. Крим је ушао у састав Тауријске Губерније, а затим, после низа ситних неспоразума у време Руског грађанског рата, и у састав Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР), затим (годину дана после смрти Стаљина) Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике (УССР), да би се на крају нашао у саставу независне Украјине, и то са статусом Аутономне Републике Крим (АРК), прилично чудним за унитарну државу каква је Украјина.

УКАЗ ПРЕЗИДИЈУМА ВРХОВНОГ СОВЈЕТА СССР-а
О ПРЕДАЈИ КРИМСКЕ ОБЛАСТИ ИЗ САСТАВА РУСКЕ СФСР У САСТАВ УКРАЈИНСКЕ ССР

19. фебруар 1954.

Узимајући у обзир јединство економије, територијалну блискост и тесне привредне и културне везе између Кримске области и Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике, Пезидијум Врховног Совјета Савеза Сов­јет­ских Со­ци­ја­ли­сти­чких Република ДОНОСИ ОДЛУКУ:

Потврдити заједничку представку Президијума Врховног Совјета РСФСР и Президијума Врховног Совјета УССР о предаји Кримске области из састава Ру­ске Сов­јет­ске Фе­де­ра­тив­не Со­ци­ја­ли­сти­чке Ре­пу­блике у састав Укра­јин­ске Сов­јет­ске Социјалистичке Републике.

Председник Президијума Врховног Совјета СССР-а
К. Ворошилов

Секретар Президијума Врховног Совјета СССР-а
Н. Пегов

Москва, Кремљ, 19. фебруар 1954.

Објављен у листу „Правда Украјине“ 1954, 27. фебруара; у листу „Ведомости Врховног Совјета Савеза Сов­јет­ских Со­ци­ја­ли­сти­чких Република“ 1954, 9. марта (N 4). С. 147 (N 64).

Указ којим је 19. фебруара 1954, у време Никите Хрушчова, непуну годину дана после смрти Стаљина, Крим предат у састав Украјинске ССР. Руски оригинал.

Одвајање Крима

Млаки покушаји Русије да поврати Крим увек су били чисто декларативни и углавном су се сводили на апеловање на савест Украјинаца, у смислу: „вратите нам Крим, и сами знате да је наш, а не ваш, да га је наша матушка царица припојила нашој, а не вашој територији, и да вам га је затим поклонио Никита Хрушчов, који је у том тренутку очигледно био пијан“.

Документи и нису одлучивали коме ће припасти власт на Криму. О томе је увек, по терминологији саме императорке, одлучивао „знатан корпус“ оружаних снага, упућен на полуострво „у најсуровије време“.

Указ Президијума Врховног Совјета СССР-а од 19. фебруара 1954. о предаји Кримске области из састава РСФСР у састав УССР проучаван је готово под лупом, али према међународном праву не постоје никакви разлози да се он поништи. У тренутку његовог доношења Украјинска Совјетска Социјалистичка Република била је исто тако република у саставу Совјетског Савеза као и РСФСР, и чак је имала свог представника у УН. Нису уродили плодом ни покушаји да Русија извуче бар Севастопољ. У поменутом указу нема ни речи о њему.

Постепено је постало јасно да имамо бар једну главобољу мање, тј. не морамо да решавамо проблем кримских Татара који су се вратили у постојбину. Али када су Татари с времена на време, тј. у пролеће, на годишњицу припајања Крима Русији, јавно спаљивали Катаринин манифест, а званичне украјинске власти на све то гледале кроз прсте, тј. нису оштро реаговале, грађани Русије су поново негодовали због очигледне историјске неправде.

У Русији је бол због губитка Крима временом почео да јењава, али је свеопште расуло на сада већ украјинском полуострву увек изазивало снажан осећај сатисфакције, док су злонамерни потези против наше Црноморске флоте дочекивани са исто толико снажним осећајем искреног негодовања.

Постепено је постало јасно да имамо бар једну главобољу мање, тј. не морамо да решавамо проблем кримских Татара који су се вратили у постојбину. Али када су Татари с времена на време, тј. у пролеће, на годишњицу припајања Крима Русији, јавно спаљивали Катаринин манифест, а званичне украјинске власти на све то гледале кроз прсте, тј. нису оштро реаговале, грађани Русије су поново негодовали због очигледне историјске неправде.

Међутим, узалуд су негодовали, јер са гледишта међународног права управо поништавање документа којим се Великоруси толико поносе (манифеста Катарине Велике) једини је легитиман пут за повратак Крима у састав Русије.

Тајна манифеста

Украјински националисти не би требало да скрнаве споменике наше императорке, него да полажу на њих цвеће сваког 19. априла.

Са правног становишта проглашавање манифеста неважећим значило би да аутоматски ступа на снагу Кучук-Кајнарџијски мировни споразум из 1774, и да Крим прелази у састав Русије са статусом кримскотатарске аутономне области. Обратите пажњу: не у састав Украјине, јер је Украјина у то доба и сама била аутономна област Руске Империје, као што је био татарски Крим.

Не би се морало смишљати чак ни име за нову руску аутономну област, јер већ постоји назив „АРК“. Могла би се само додати повлака и транслитерација назива на језику кримских татара (као Саха и Мариј Ел у јакутској или маријској варијанти у Руској Федерацији), и онда би назив изгледао овако: АРК – Куирим џумхуриет (Къырым джумхуриет).

Проглашавање манифеста неважећим значило би да аутоматски ступа на снагу Кучук-Кајнарџијски мировни споразум из 1774, и да Крим прелази у састав Русије са статусом кримскотатарске аутономне области. Не у састав Украјине, јер је Украјина у то доба и сама била аутономна област Руске Империје, као што је био татарски Крим.

Поред тога, никако не би било могуће дозволити Татарима да у истој ватри спале Катаринин манифест и Кучук-Кајнарџијски споразум, јер би укидањем оба ова документа ступио на снагу трилатерални Бахчисарајски споразум из 1681. између Москве, Истамбула и татарског Крима, по коме меџлис као законити представник кримских Татара добија јурисдикцију отприлике над трећином садашње Украјине.

Према томе, украјински националисти не би требало да скрнаве споменике наше императорке, него да полажу на њих цвеће сваког 19. априла.

Другим речима, боље је не дирати у манифесте, споразуме и указе који се тичу Крима, јер то само изазива пометњу. Уосталом, ти документи и нису одлучивали коме ће припасти власт на Криму. О томе је увек, по терминологији саме императорке, одлучивао „знатан корпус“ оружаних снага, упућен на полуострво „у најсуровије време“.

Сада време није најсуровије, и зато је 230-годишњица манифеста Катарине Велике само повод да се присетимо тог јуначког периода наше историје.

Аутор је дописник РИА „Новости“.

Ставови изнети у рубрици „Погледи“ могу да се не подударају са становиштем уредништва „Руске речи“.
Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!