Битка за „хиперзвук“. Русија од 2020. способна да води рат брзином муње

Ракета „Калибр“.

Ракета „Калибр“.

Министарство одбране Русије/TAСС
Генерални директор Корпорације „Тактическое ракетное вооружение“ (у даљем тексту скр. КТРВ), Борис Обносов, недавно је дао интервју руском медијском порталу Rambler у којем је главна тема била перспектива развоја хиперзвучног оружја и његовог увођења у оперативну употребу у јединице војске Руске Федерације.

Он је прилично самоуверено истакао да се први оперативни обрасци перспективне технике, наоружани оваквим типом оружја, у руској војсци могу очекивати већ од 2020. године. Према речима саговорника, КТРВ ради на развоју хиперзвучних ракета које ће моћи да развију брзине 6-7 пута веће од брзине звука.

Техничке карактеристике оваквих ракета ће у великој мери неутралисати оперативне способности противракетне одбране (скр.ПРО) условног непријатеља, а њено постојање на данашњем техничком нивоу учинити практично бескорисним. Руски војно-индустријски комплекс је овом задатку веома озбиљно и темељито пришао. У развоју ракета које ће летели хиперзвучним брзинама, учествује на десетине научно-истраживачких и техничко-опитних бироа у којим ради на стотине конструктора и ракетних инжењера, који су своје целокупно знање и искуство унели у овај пројекат . Може се са сигурношћу рећи да је данас КТРВ један од лидера у развоју оваквог типа оружја и то не само на простору Русије, него и у планетарним оквирима.

У последње време о тзв. хиперзвучном оружју се много пише и говори. То је веома значајно поље интересовања научне војне елите, како у Русији тако и у САД, али и у НР Кини. Што се тиче Русије, интересовање за оваквим типом оружја почело је још 70-их година прошлог века, у тадашњем СССР. Тада је у МКБ „Радуга“ започео развој крстареће ракете која је требала да на својој путањи развија брзину 5 пута већу од брзине звука. Научно-техничка искуства развоја таквог типа оружја, у то време нису било нешто нарочито позната. Може се рећи да је тај пројекат у својој укупности имао пионирски карактер. Први проблем који се јављао приликом израде оваквог типа ракете је био везан за стабилно пробијање брзинске баријере која се није могла постићи употребом турбомлазних мотора. Гранична брзина, после које је овај мотор губио на својој ефикасности, износила је 3 маха. Једноставно, значајно повећање отпора ваздуха и посебно температуре, која се рапидно увећава на овим брзинама, деструктивно је деловала на сложену конструкцију ових мотора (пластична деформација лопатица турбине), што кумулативно узрокује знатно смањење потиска мотора и генерално његову хаварију. У оваквој ситуацији једини начин да се превазиђе овај проблем је употреба набојно-млазног мотора, у овом случају хиперзвучног мотора као његове посебне варијанте. Конструкција оваквих мотора, у односу на турбо-млазне моторе је далеко једноставнија. Према дотадашњим експериментима са таквим типовима мотора у опитним условима достигнута је брзина чак 25 већа од брзине звука. На практичном плану њихови реални резултати су били мањи, али и даље јако високи за данашње стандарде, и износили су 17-19 маха. Међутим, ту се јављао један основни проблем. Ови мотори имају своју ефективну примену само када објекат лети брзином 3+ маха, тј. пре активирања ових мотора потребно је са неким другим погонским агрегатом (нпр. ракетни мотор на чврсто гориво) довести објекат до те брзине. Пошто је овај проблем у својој основи решив, остао је други, много већи проблем, а који се тиче стварања високих температура на брзинама изнад 3М. Ово је посебно значајно са аспекта очувања управљачког блока ракете којег чини посебно осетљива електроника. Ракетни конструктори из МКБ „Радуга“ успели су да средином 80-их година прошлог века конструишу неколико експерименталних образаца крстарећих ракета, који су добили име Х-90 (кодно име НАТО „Коала“). Ракета је тежила 15 тона, била је дугачка 9 метара, а распон крила је износио 7 метара. Оперативни домет је требао да износи 3,000км, а њена максимална брзина је требала да буде 5 маха. У тим годинама остварено је и неколико пробних лансирања ових ракета. Наводно, последње верзије ових ракета су успеле да достигну брзину до 4 маха. Ракете су лансиране са авио-платформи (ваздушни старт).

Сви пројекти развоја хиперзвучног оружја рађени су под ознаком „строго поверљиво“. Тако је и судбина даљег тестирања ракете Х-90 у великој мери непозната. Чињеница је да се услед распада бившег СССР-а, и самим тим финансијског колапса, одустало од њеног даљег развоја. Међутим, негде од почетка 2000-их година 21. века и, коначно, од почетка новог миленијума, ново руско руководство енергично успоставља ред у до тада хаотичној држави, и скида дебео слој прашине са непроцењиво вредне техничке документације која је третирала ову материју. Данас, са сигурношћу можемо рећи да Русија (тј. руски војно-индустријски комплекс ВИК) ради на конструкцији најмање 2 типа ракета, које ће летети хиперзвучним брзинама. Један од тих пројеката носи име 3К-22 „Циркон“, који према доступним подацима представља хиперзвучну против-бродску ракету. Други пројекат кодног имена 4202 представља хиперзвучну крстарећу ракету, која ће бити у саставу ИБР (интерконтинентална балистичка ракета) и која ће највероватније бити опремљена термонуклеарном бојевом главом. Паралелно са овим пројектом, у сарадњи са индијским научницима, далеко је одмакао и пројекат „Брамос“, који такође као и пројекат „Циркон“, представља ракету која ће летети хиперзвучном брзином, која ће се употребљавати против површинских пловила.

Прве информације о пројекту „Циркон“ појавиле су се 2011. године. У то време сама изјава челних људи ВИК да се ради на тако крупном, фактички футуристичком пројекту, била је веома смела и храбра. Већ наредне године почела су и прва њена тест-лансирања. Тренутно се зна, да је изведено укупно 5 пробних лансирања ове ракете. Прва лансирања су изведена уз помоћ „летећег старта” али и из специјалних транспортно-лансирних контејнера, где се детаљно проверавао сам старт тј. почетни део путање ракете. Последње пробно лансирање је изведено ове године, и подразумевало је сложено параметарско праћење ракете на целокупној њеној пројектованој путањи, од почетка до краја. Све у свему, развој ракете „Циркон“, одвија се аналогно њеном главном атрибуту - веома брзо... Већ наредне године се планирају њена завршна испитивања, а 2018. година фигурира као „гранична“, од које се планира њена серијска производња!

Што се тиче основних техничко-тактичких карактеристика ракете 3К-22 „Циркон“, претпоставка је да ће она у својој основној верзији развијати брзину од минимум 4,5 маха (неки извори помињу да је веома реално очекивати брзину од 6 маха), а њен оперативни домет ће износити 400-1000км. Погонски агрегат ће се највероватније састојати од стартног ракетног мотора на чврсто гориво, који ће омогућити ракети брзину до границе од 3 маха, одакле ће главну улогу преузети маршевски хиперзвучни набојно-млазни мотор, који ће јој повећати брзину за готово 100%. Основна борбена платформа, на којој ће бити интегрисане ове ракете су тешке атомске ракетне крстарице класе Орлан - „Петар Велики“ и „Адмирал Нахимов“. Такође, планира се њихова интеграција и на нападне нуклеарне подморнице класе „Хаски“, која фигурира као нови пројекат и која се налази у развојној фази.

Поред ракете „Циркон“, руски научници раде и на пројекту 4202, који ће према неким проценама засигурно премашити Борисова очекивања, у погледу достизања максималне брзине. Објекат 4202 представља самосталну хиперзвучну крстарећу ракету, која ће вероватно бити у склопу интерконтиненталне балистичке ракете РС-28 „Сармат“. ИБР Сармат ће практично да буде њен носач-платформа, од које ће се она у погодном моменту одвојити, и устремити на циљ чудовишном брзином. Очекивана брзина ракете 4202 достизаће читавих 12 маха, и са савременим али и перспективним системима ПРО које САД тек развијају, немогуће је пресрести. Испитивање опитних образаца ове ракете изведени су помоћу ИБР РС-18Б „Стилет“ које су стационарног бојевог базирања (подземни силоси). Очекивана серијска производња ових софистицираних супербрзих ракетних болида, који ће да буду интегрисани у ИБР „Сармат“, пада негде између 2020-2025. године. Предвиђено је да једна ракета „Сармат“ буде опремљена са 3 овакве самосталне ракете. У иницијалној фази потреба за ракетну војску стратешке намене планира се испорука 20 ових ракета, опремљених термонуклеарним БГ.

Као што смо већ рекли, за овакав тип оружја су поред војске Руске Федерације веома заинтересоване и војске САД и Кине. Што се тиче америчких програма који су специфично опредељени за развој овог типа оружја, на њему се интензивно ради. Међутим, оно што је приметно када се прочита наставак овог текста, је то да Американци на том пољу имају пуно техничких проблема, и да озбиљно „каскају“ за руском научно-конструкторском елитом. Па да кренемо редом...

Америчка ракета Х-51 је замишљена као главно оружје у новоформираној офанзивној доктрини војске САД, а која подразумева високопрецизни удар по непријатељским виталним тачкама у најмањем могућем временском оквиру. Према речима конструктора (компанија Боинг), ова ракета је пројектована да лети брзинама 6-7 маха. Прва пробна испитивања ове ракете, изведена су још 2010. године, али су према поузданим информацијам сва ова испитивања у великој мери била неуспешна. У једном од последњих испитивања, ракета је достигла брзину од 5,1 маха. Лансирање је изведено применом летећег старта (стратегијски бомбардер Б-52 је ракету одбацио са велике висине). Зашто су сва ова испитивања окарактерисана као неуспешна? Па зато што су све пробне ракете после извесног времена претрпеле хаварију или нису успеле да досегну пројектовани домет. Највећа раздаљина достигнута у управљивим условима лета износила је око 470км. Саму ракету погони хиперзвучни набојно-млазни мотор мод. SJY61, који је повезан са резервоаром у којем се налази око 120 литара горива. Са оваквим капацитетом резервоара ракета је пројектована за домет 500-750км. Први оперативни примерци ових ракета планирани су за наредну 2017. годину, међутим то је тешко за очекивати ако је тачно да су сва лансирања пробних модела ове ракете завршена потпуно или делимично неуспешно. У сваком случају, иако ове ракете у догледно време буду примљене у наоружање војске САД, њихова ефикасност и укупна рентабилност је под великим знаком питања. Познато је да су Руси на самом крају потпуног завршетка развоја новог ваздушно-космичког ПРО система С-500 „Прометеј“, који је поред читавог низа напредних функција, посебно пројектован за пресретање малих, агилних циљева који лете хиперзвучним брзинама, на даљинама од најмање 500км. Такође, и Кинези врло вероватно раде на сличном пројекту (сарадња са РФ на том пољу је веома извесна). Са друге стране, напад оваквим типом оружја на изоловане, терористичке циљеве је потпуно нерентабилна, с обзиром на високу цену коштања једне овакве ракете.

Поред ове ракете, Американци раде на развоју још једног пројекта који се налази под ингеренцијом МОд, тј. специјалне агенције унутар министарства одбране која се искључиво бави развојом перспективног оружја за потребе војске САД- DARPA. Њена ознака је Falcon HTV-2, а рад на овом пројекту је започео још 2003. године. Основна замисао код ове ракете је слична као и код руског објекта 4102. Наиме, она би се највероватније налазила у саставу ИБР LGM-30G Minuteman III, која би је подигла у ближи космос, а онда би се од ње одвојила и усмерила на циљ. Пројектовани домет овог објекта би износио око 7,500км. Претпоставка је да би Falcon био опремљен термонуклеарном БГ снаге 475кт. Према америчким изворима, ова ракета је неколико пута већ испитивана, а основна платформа за досезање горњих слојева атмосфере је 4-степена ракета Minotaur IV. Оно што је интересантно јесте податак о досегнутој максималној брзини објекта Falcon HTV-2, која је постигнута у понирању. Она је износила читавих 20 маха. Међутим, после четвртог испитивања ове ракете, одржаног 2011. године, услед њеног недовољно стабилног лета тј. управљивости, и немогућности успостављања било какве телеметријске везе са њом, пројекат је проглашен бесперспективним, и од њега се тренутно одустало. Спомиње се податак да су научници DARPA, на основу овог пројекта, развили нови пројекат тзв. „Интегрисане хиперсонике”, где се ради на концепцији развоја вишенаменске хиперзвучне летелице.

И НР Кина је активно заинтересована за развој оваквог типа оружја. Ту је пре свега рад на развоју ракете WU-14, која је прво своје пробно лансирање имала 2013. године. Кинези су у овај пројекат ушли веома мотивисани, и до сада извели најмање 7 пробних лансирања ове ракете. Први подаци, додуше незванични, који су се могли сазнати о техничким способностима ове ракете, говоре да је она кадра да досегне брзину између 5-10 маха. Претпоставка је да ће Кинези ову ракету примарно интегрисати на своје ИБР, тј. да ће бити опремљена нуклеарном БГ. Међутим, војска (посебно кинеска РМ) је веома заинтересована за развој и конвенционалних ракета на бази хиперзвучне технологије, које ће бити кадре да пробију ПРО противника, постављену око бродова великог депласмана - читај носача авиона. Употреба оружја са оваквом технологијом у војсци НР Кине се не очекује пре 2025. године. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“