Румунија постала легитиман циљ руских ракета

КАЛИБР 3М-14Э

КАЛИБР 3М-14Э

voennoe-obozrenie.ru
У последње време поново је актуелизована прича о систему ПРО који се инсталира на простору источне Европе, посебно после 12. маја, када је одржана церемонија потврђивања оперативне готовости америчког система противракетне одбране (ПРО) „Иџис ашор“ у граду Девеселу у Румунији (удаљеном свега 140 км ваздушне линије од границе са Србијом).

Какав ће бити одговор Руске Федерације на изградњу ових база ПРО на ободима својих граница, и какве су могуће последице продубљивања ове кризе која може да прерасте у сукоб са несагледивим последицама. Да ли је вођство ових држава уопште свесно у шта се упушта, и какви су им одговори на конкретна питања. Очигледно да они живе у илузији да је НАТО свемогућа војна организација, да ће их она апсолутно заштити, чак и у случају док на својој територији граде борбене потенцијале који директно угрожавају безбедност Руске Федерације…

Такав закључак се може извући из извора у пољским средствима информисања, које се обратило првом човеку пољског Министарства иностраних послова, Витолду Вашчиковском са питањем: Како он коментарише речи руског председника Владимира Путина о узвратним мерама ове државе на постављање елемената ПРО на територији Румуније и Пољске? „Председник Путин је веома упознат са сврхом постављања система ПРО у Пољској, који никако не угрожава безбедност Руске Федерације. Он је пре свега намењен заштити Европе од удара балистичким ракетама са простора Блиског Истока“, одговорио је Вашчиковски.

Међутим, изјава овако високог функционера једне озбиљне државе као што је Пољска, у крајњој линији је нелогична и помало смешна. Он веома добро зна да је у историјском споразуму, који је потписан недавно у Женеви, између тзв. „шесторке“ и Исламске Републике Иран, договорено да ова држава неће производити нуклеарно оружје. Том приликом Ирану су укинуте санкције на продају нафте као и ембарго на увоз оружја. Целокупан процес који се тиче поштовања овог споразума, поверен је експертима из Међународне агенције за атомску енергију IAEA, која ће контролисати постројења за обогаћивање уранијума на територији Ирана. Дакле, ова држава у фактичком смислу, не представља више никакву претњу по безбедност Европе са простора Блиског Истока. Колико је мени познато, ниједна држава из овог региона света, сем Ирана, нема ракету која може да прелети раздаљину од неколико хиљада километара и угрози Букурешт или Варшаву. Ако је то тако, онда се поставља логично питање, против кога или чега се постављају елементи ПРО на истоку Европе, опремљени технологијом последње генерације, када је највишим међународним актима (које увек прати ригидна експертска контрола), елиминисана нуклеарна претња из Ирана? 

Наравно, не треба бити нешто претерано паметан и одговорити да је главни циљ овог пројекта – Русија. Изговори на претњу оличену у иранском нуклеарном програму, једноставно више „не пију воду“.

У четвртак 12. маја одржана је церемонија потврђивања оперативне готовости америчког система противракетне одбране (ПРО) „Иџис ашор“ у граду Девеселу у Румунији. Дан касније је у Пољској одржана церемонија почетка изградње сличног комплекса ПРО на локалитету Редзиково.

Фото: Локација базе ПРО у насељу Девесел, Румунија  Opširnije pogledajte na: http://www.borbeniefektivi.rs/raketni-potencijali-vojske-ruske-federacije-stavili-na-nisan-bazu-pro-u-rumuniji/Фото: Локација базе ПРО у насељу Девесел, Румунија
 

Шта укратко представља комплекс ПРО “Иџис ашор”? 

Иџис ашор“ се састоји из вишенаменског тродимензионалног ФАР радара AN/SPY-1, домета око 320м, који је базично намењен за опремање морнаричких борбених ефектива, тачније америчких ракетних крстарица класе Ticonderoga и разарача класе Arleigh Burke. Овај радар заједно са ракетама пресретачима Standard SM-3, чини основу овог система. Последње верзије модернизованих ракета Standard SM-3, носе ознаку Block IA/B и према техничким спецификацијама могу да пресрећу балистичке циљеве на висинама до 500км. Ракете су смештене у вертикалне борбене спремнике. Конкретно, станица ПРО у Девеселу је опремљена са 3 батерије (8 вертикалних лансера по батерији) у којима се налазе ракете SM-3 Block IA/B - што чини количину од укупно 24 ракете. Претпоставка је да ће таква конфигурација бити примењена и у бази Редзиково.

Руска Федерација на ове унилатерналне потезе НАТО-а има адекватан одговор. Поставља се питање, који су то могући, КОНКРЕТНИ, одговори на претњу безбедности Руске Федерације који су последица постављања ПРО по ободима њених западних граница.

Оно што је дефинитивно сигурно је чињеница да се од 12. маја ове године, база ПРО у Девеселу, налази на нишану руских ударних ракетних средстава!

Од средстава који се врло ефикасно могу употребити за евентуално неутралисање ових објеката ПРО, на првом месту треба истаћи ракетни комплекс „Калибр“ наоружан високо-прецизним крстарећим ракетама домета од готово 4,000км. Ове ракете се могу лансирати са копна и мора, а своју успешну борбену премијеру су имали у Сирији. Поред ракетног комплекса „Калибр“, не треба сметнути са ума да овакву евентуалну операцију могу извести и тактички бомбардери Су-34, који са својих матичних места базирања на Криму и Калињинградској области могу да досегну поменуте објекте ПРО. Ови авиони, у својој разноликој палети наоружања које носе, имају адекватна средства са којима у потпуности могу уништити ове базе.

Наравно ту су и средства против-електронске борбе, која су интегрисана како на копненим тако и на ваздухопловним платформама, а која могу у великој мери да онеспособе електронску компоненту ових станица, који откривају и наводе анти-балистичке ракете SM-3 Block IA/B, ка својим евентуалним циљевима.

Један од ефикасних одговора на овакво понашање НАТО стратега у источној Европи, било би и ојачавање ударних ракетних  потенцијала у Калињинградској области, које је до сада било у другом плану услед добре воље Москве, која је била подгрејана надом да ће западни „јастребови“ одустати од агресивне кампање изградње ПРО у Европи. Постаје очигледно да ће изградња ПРО базе у Пољској неминовно довести до реципричног одговора Москве, а који ће се састојати у слању најновијег оперативно-тактичког ракетног комплекса „Искандер-М“ у ову руску „енклаву“.

Колаж: Борбени ЕфективиКолаж: Борбени Ефективи

Наравно сва ова средства, поред класичних, могу да носе и термонуклеарне бојеве главе, које би свакако биле примењене у условима нуклеарног рата. Дакле, у зависности од типа рата, примењених средстава условног непријатеља, ВРФ је способна да све ове базе УНИШТИ, у веома уском временском оквиру, конвенционалним или атомским оружјем. Наиме, ако би се рат водио конвенционалним средствима (мада је то у хипотетичком сукобу „титана“ као што су војске САД и РФ мало вероватно) ове базе би биле уништене са хируршком прецизношћу, без неких већих последица по становништво које живи у њиховом окружењу. Међутим, реалнија је претпоставка да би такав сукоб готово па извесно имао атомски карактер, те да би становништво које се налази у ближем али и даљем радијусу око ових база било дословно „спржено“ заједно са њима и околном флором и фауном. И у томе се састоји историјска грешка политичког вођства ових држава које нису свесне чињенице да својим авантуризмом и унилатералним поступцима, очигледно нахушканим од стране агресивне „елите“ са оне стране Атлантика или канала Ла Манш свеједно, ризикују нестанак свога народа, државе, и то у тоталним, апсолутним категоријама, тј. свега онога што су њихове претходне генерације стварале вековима.

Постоје неке „фикс“ идеје локалних политичара да би у неком таквом хипотетичком сукобу државе са простора источне Европе које се налазе у НАТО, тобоже заштитиле трупе САД, Велике Британије, те да им њихово присуство гарантује безбедност, тј. одбрану од евентуалне одмазде са истока. Подсећам, да у сукобу таквих размера, више нема приче „у рукавицама“. Да су све карте отворене и бачене на сто! У совјетској доктрини (а природни наследник ове доктрине је, свакако, РФ) која прецизно дефинише офанзивну употребу копнених састава (стратегијске оклопно-механизоване ОТГ), јасно стоји, да се у циљу брзог продора ових снага и овладавања значајним просторима непријатеља могу користити и атомске бојеве главе, у количинама од 60-80 бојевих глава и то у зони захвата само једне оперативне групације ранга армије. Е сад, ако се зна да је просечна снага данашње нуклеарне бојеве главе, коју поседује ВРФ еквивалента 150Кт (10х јача од оне која је 1945. године бачена на Хирошиму), можете израчунати каква би се смртоносна сила сручила на условног непријатеља, и да ли би у једном таквом сценарију било спаса за икога ко би им се нашао на путу. Све државе које би се укључиле у то „врзино коло“ изградње ракетних потенцијала на својој територији, постале би полигон у рату између НАТО и Русије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“