Васја Лошкин је маргинални сликар који је стекао популарност на руском интернету. Он није номинован за престижне сликарске награде нити је имао изложбу у Третјаковској галерији, али зато су његовим радовима преплављене друштвене мреже и свака има на хиљаде репостова. Његов уметнички језик се непогрешиво препознаје, а алгоритми су разумљиви сваком Русу, али би њихово описивање било исто што и објашњавање вицева.
Главни јунаци Лошкинових слика су риђи мачак и злобна старица са марамом. Интернет обожава мачка (и награђује аутора чак и финансијски), а старица је ваљда наслеђе руских бајки са злочестом Баба Јагом, а можда се у њој материјализовала и колективна представа о недобронамерној комшиници. Поред поменутих ликова свет Лошкинових слика је пун медведа, зечева, свиња и осталог звериња, као и необријаних пијаница и свакојаких монструма.
u0412u0430u0441u0458u0430 u041bu043eu0448u043au0438u043du201eu041eu0442u0430u045fu0431u0438u043du0430u201c
u201eu0408u0430u0437u0431u0438u043du0430u201c
u201eu0421u0432u0435u0442u0438u045bu0443 u0441u0435u201c
u041fu043eu0440u0442u0440u0435u0442 u041au0438u0442u043bu0435u0440u0430Тај свет је непривлачан и опасан. Страшне њушке се купају у нафти, измотавају се, пију и прете да ће се обрачунати. Све то делује као злобна сатира на савремену свакодневницу, као подсмевање људским пороцима, економским санкцијама, политичким неслободама и совјетском наслеђу. Лошкин је измислио читав град, и назвао га Кобилозадовск. Чини се да он личи на сваки градић у руској провинцији.
Странци не могу да схвате већину Лошкинових слика. Он понекад илуструје афоризме, вицеве, фразе из филмова, пароле са совјетских плаката или стереотипне представе које су сваком Русу већ поприлично дозлогрдиле, као на пример у триптиху „Отаџбина – иностранство”. На њему је шарена срећна „отаџбина” приказана као породица медведа у црвеним кошуљама под брезама и сателитом, а „иностранство” иза бодљикаве жице подсећа на црно-бели пакао са ђаволима.
Једна категорија Лошкинових радова је универзална, на пример намргођени свеже окупани мачак са натписом „Осветићу се” или „Портрет Китлера”, а понекад је чак и лирична (као „Брлог” са медведицом и мечетом под покривачем од закрпа).
Право име овог сликара је Алексеј Кудељин. Он је ћелав, носи наочаре и има браду, личи на интелигентног лекара или професора. Има 40 година, по образовању је правник, а сам каже да је по занимању сликар који не уме да слика, музичар који не зна ноте и блогер који не сматра да има списатељског дара. Додуше, музиком се он бавио од детињства, а своју сопствену панк групу је основао одмах после школе, али није познат по њој, него по сликама. Алексеј сам за себе каже да је он панкер у сликарству.
Васја Лошкин је псеудоним који му је пре десетак година био надимак у блогу сервиса Livejournal. Сликарске галерије су више пута одбијале његове радове, а он се онда „загрејао” за интернет и почео на њему да поставља своје слике. И ту је неочекивано постао популаран. Ликови који су у оригиналу сликани акрилним бојама на платну „живнули” су у дигиталном формату и почели да проналазе нове власнике. Током протеклих неколико година свет је угледало пет музичких албума илустрованих Кудељиновим радовима, по читавој земљи у галеријама и у московском Централном дому сликара организоване су изложбе, а у Прагу се појавио и ноћни клуб осликан препознатљивим мачорима.
У свим интервјуима сликар упорно одбацује политичку, социјалну и било коју другу позадину онога што његове поштоваоце и критичаре радује, плаши или љути. Он каже да у ликовима које црта нема покушаја да се прикаже (или оцрни) цела Русија, него сваки гледалац види на слици оно што жели. Лично Кудељина интересује људско безумље, интересују га психозе, глупост, халуцинације, гранична стања и скривене области душе, тј. нешто као свет виђен очима умоболника.
Ниједан живописни лик нема свој прототип, јер Кудељин у свему слика самога себе. И то ради буквално. Узме огледало, направи гримасу, посебно нагласи неки израз и тако настане један велики аутопортрет. Други извор су приградски возови којима је он много путовао раније, док је живео у маленом подмосковском граду Солнечногорску. Тада је Кудељин носио са собом блок за скицирање, и ако би лик испао доста забаван он је смишљао неку сцену која иде уз њега. Сам од себе се појавио само мачак, али то је и иначе љубимац целог народа, који у Русији живи скоро у свакој сеоској кући.
Алексеј Кудељин је сам дефинисао свој жанр као савремену петпарачку народску слику урађену примитивном техником са допадљивом забавном или поучном сценом и пропратним објашњењем. То је по ауторовом мишљењу бајка која има леп крај, чак и ако је на први поглед, гледајући одвратне ликове на сликама, тешко у то поверовати.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
