Николај Данилевски: словенска идеја као најузвишенија вредност

Николај Данилевски (1822-1885), један од оснивача цивилизацијског метода у изучавању историје.

Николај Данилевски је у 19. веку понудио потпуно нову концепцију људске историје и идеје цивилизације, према којој човечанство није јединствена друштвена целина и према којој не постоје општељудске вредности, општељудски интереси и циљеви.

Данилевски схвата човечанство само као групу културно-историјских типова који су конкуренција једни другима. Сваки конкретни културно-историјски тип има своје вредности, интересе и циљеве који за њега представљају апсолутно добро, и који свим представницима тог типа служе као оријентир. Конкретно, Данилевски супротставља романско-германски тип словенском, и при томе констатује да су Европљани далеко сложнији, без обзира на све њихове међусобне конфликте и размирице.

„Интерес човечанства“ је бесмислен појам, док израз „европски интерес“ није празна реч за Француза, Немца или Енглеза. Исто тако и за Руса и сваког другог Словена „идеја словенства треба да буде најузвишенија, она треба да буде изнад слободе, изнад науке, изнад просвете“, па чак и изнад сопствених националних интереса. Коначан циљ развоја словенског културно-историјског типа је стварање федерације словенских народа са престоницом у Константинопољу, при чему за Пољаке као главне издајнике словенства аутор прориче да им нема опстанка између Руса и Немаца, док би Грци, Мађари и Румуни требало да уђу у словенску федерацију и асимилују се, хтели они то или не.

Политички ставови Данилевског су у оно време били оригинални и никога нису оставили равнодушним:

Капитално дело Николаја Данилевског „Русија и Европа“ (1871) у великој мери је утицало на развој руске филозофско-политичке мисли у наредним деценијама.

„Ми се стално придржавамо става да Европа за нас представља нешто страно, нешто непријатељски настројено према нама, да њени интереси не могу бити и наши интереси, него су у већини случајева дијаметрално супротни... Ако је немогуће и ако је штетно одвојити се од догађаја у Европи, онда је врло могуће, врло корисно, па чак и неопходно да се ти догађаји увек и непрекидно посматрају из нашег посебног, руског угла, и да се у њиховом оцењивању увек примењује један јединствени критеријум, а он се састоји у следећем: разматрајући неки догађај, или правац размишљања, или некакво деловање утицајних личности, ми треба да се запитамо какав то значај може да има за наше посебне руско-словенске циљеве, да ли је то за њих препрека или им иде у прилог? Ако личности и догађаји у наведеном смислу немају никакав значај, онда према њима треба да будемо потпуно равнодушни, као да су ти људи и догађаји били на Месецу. Али зато на све начине треба да подржавамо оне који нам помажу да постигнемо циљ, и да се исто тако супротстављамо онима који могу да нам у томе буду препрека. Ако пак те личности и догађаји имају и неки други значај, ми на то не треба да обраћамо нимало пажње. Конкретно, не треба да нас интересује какав ће значај ти људи или догађаји имати за саму Европу, за човечанство, за слободу, за цивилизацију... Европа је непријатељски настројена према нама, и то није пука случајност, него суштинска ствар. То значи да Европа за нас не представља опасност само онда када ратује сама против себе... Равнотежа политичких сила у Европи је за Русију негативна, па чак и погибељна појава, а нарушавање европске равнотеже са било које стране за Русију је повољно и благотворно... Ми, дакле, морамо да одбацимо мисао о било каквом солидарисању са европским интересима.“

Осим генијалних филозофско-историјских новитета, дело Николаја Данилевског садржи у себи и много противречности и теоретизирања; изазвало је бурну дискусију у друштву, и та дискусија је трајала деценијама. Књига „Русија и Европа“ је постала позната и све читанија тек после ауторове смрти. Теорију Данилевског су критички анализирали историчари Петар Шчебаљски и Николај Карејев, академик Владимир Безобразов, чувени филозоф Владимир Соловјов и политичар Павел Миљуков. Књижевни критичар Николај Страхов је безрезервно подржавао и бранио идеју Данилевског, а позитивно су је оценили и историчар Костантин Бестужев-Рјумин и чувени филозоф Василиј Розанов.

Фјодор Достојевски је за „Русију и Европу“ рекао да је то „књига коју сваки Рус треба стално да ишчитава“. Данилевски је снажно утицао на погледе Константина Леонтјева, који га је убрајао међу своје учитеље. Никита Трубецки је сматрао себе наследником ставова Данилевског. „Русију и Европу“ је високо ценио и Лав Гумиљов. У 21. веку су дела Николаја Данилевског враћена у универзитетски програм за руску филозофију. У једној од најгледанијих емисија руског канала НТВ „Васерманова реакција“ водитељи Анатолиј Васерман и Јегор Холмогоров сетили су се годишњице аутора „Русије и Европе“ и позвали руске политичаре да спроводе политику Русије не обазирући се на редовне хистеричне реакције Запада, као што је апеловао још Данилевски. Они су нагласили да су многе идеје аутора „Русије и Европе“ и данас крајње актуелне.

Росијскаја газета. Сва права задржана.