Одрећи се принципа „шта преостане“

Увек смо говорили како нам је важно да се поново сјединимо са онима који су стицајем околности после распада СССР-а остали ван граница Руске Федерације, али су до данашњег дана задржали руски језик и руску културу. Међутим, реализација курса подршке дијаспори, прокламованог још средином 90-их година, до сада је имала сувише мали домет за тако велику силу каква је Русија. У савременим условима, када се Русија „сабира“ (по чувеној изјави Александра Горчакова), када стотине хиљада наших сународника желе да буду уз своју историјску отаџбину, и када би многи хтели да се врате у земљу, проблем дијаспоре постаје питање од виталног значаја, а његово решавање по принципу „шта преостане“ апсолутно је неприхватљиво.

За друштвено присуство Русије у свету надлежно је искључиво„Россотрудничество“, али финансирање његових програма, пре свега оних који су везани за подршку руског језика, нажалост, није на задовољавајућем нивоу. Број центара руске науке и културе у свету за сада, нажалост, сталноопада. У последњих неколико година руководство „Россотрудничества“ се труди да заузме курс изградње нових таквих центара у иностранству, али, као што је познато, недостатак средстава је хронична појава. Ради поређења је довољно навести да се за руске центре у иностранству издваја само 5 процената од средстава која у сличне сврхе издваја Велика Британија, 15 процената од сличних издатака Француске, 16 процената од издатака Немачке и 30 процената од издатака Шпаније. Цифре су неумољиве. Ми знамо да је руски језик данас у свету под веома снажним ижестоким притиском конкуренције. То је случај чак и у земљама које су раније улазиле у састав СССР-а и у којима руски језик има статус званичног језика. Стање руског језика одразило се и у предизборном чланку Владимира Владимировича Путина „Русија и свет који се мења“, где је потпуно јасно речено: „Ми треба вишеструко да појачамо образовно и културно присуство у свету, а у земљама где део становништва говори или разуме руски оно треба да буде десет пута веће“. Таква је позиција председника Русије. У стварности, међутим, обим финансирања културних и образовних програма „Россотрудничества“ у нацрту федералног буџета за 2013. годину за сада остаје на истом нивоу.

Ми морамо најзад отворено да погледамо истини у очи: наше културно и образовно присуство у свету, наш друштвени утицај у целини и наш рад са дијаспором далеко су испод нивоа који би одговарао савременом тренутку.

Даље, што се тиче повратка сународника у земљу, чак и поред недовољног обима рада са њимами данас имамо на хиљаде људи који су званично, преко конзулата Руске Федерације и представништава Федералне миграционе службе, изразили своју жељу да се врате. И о ситуацији везаној за повратак сународника у Русију прилично отворено је писао Владимир Путин у своме чланку „Изграђивање правичности. Социјална политика за Русију“, објављеном 13. фебруара у листу „Комсомољскаја правда“: „Треба обезбедити имиграциони прилив у висини од 300 хиљада људи годишње, а то пре свега треба постићи трајним настањивањем у Руској Федерацији наших сународника који сада живе у суседним земљама и другде у иностранству“. И ако не желимо да се у догледној будућности претворимо у „празан простор о чијој судбини нећемо ми одлучивати“ (тако стоји у председниковом чланку), треба да уложимо најозбиљније напоре да се заиста достигне означени ниво, а то је 300 хиљада имиграната годишње. То се не може постићи одмах, наравно, али може постепено. Међутим, ако се поменута бројка упореди са садашњих 30 хиљада годишње, онда постаје очигледно колики посао нам предстоји. Управо стога је ових дана председник потврдио Концепцију државне миграционе политике чија прва етапа има за циљ да већ 2015. године достигне бројку од 200 хиљада досељеника годишње.

Посланици из Одбора за Заједницу независних држава (ЗНД) и везе са дијаспором у току последњих месеци посетили су шест регионалних конференција сународника из дијаспоре. Људи као да су добили крила, заиста су поверовали да их отаџбина жељно очекује и да ће им обезбедити све услове за живот и рад, за образовање деце. А шта се уствари дешава? Влада само што није обуставила државни програм „Досељавање“. Тај програм истиче ове године, а претходно руководство Министарства за регионални развој у десетак наврата је покушавало да унесе нацрт будућег Програма у процедуру административног апарата владе, али нацрт је сваки пут уз разна образложења враћен „на дораду“. И тек када је објављен Путинов чланак „Изграђивање правичности. Социјална политика за Русију“, ситуација се најзад изменила. Али опет, за реализацију тог програма у 2013. години планира се још мање средстава него што је издвојено за текућу годину.

Другим речима, очигледна је потпуно супротна тенденција. Уместо наглог повећања обима рада са сународницима који живе у иностранству, уместо ширења нашег културног и образовног присуства и утицаја у свету, подстицања сународника на повратак у земљу, обезбеђивања повољних услова живота повратника (што подразумева и одговарајућа радна места) у Сибиру и на руском Далеком Истоку, – уместо свега тога подршка државе „Россотрудничеству“ и програму „Досељавање“ се смањује. Самим тим и сународници, који у целом свету чекају нашу подршку, виде да се речи председника Руске Федерације још увек не спроводе у дело. А председник управо у погледу ових проблема стално подвлачи колико је важно да ти пројекти заживе, да не остану празно слово на папиру. До овакве ситуације долази због тога што неки органи извршне власти очигледно немају времена (а можда и нечег другог) да сагледају изузетну важност рада са дијаспором у овом тренутку.

Аутор је председник Одбора Думе за Заједницу независних држава и везе са дијаспором.

Росијскаја газета. Сва права задржана.