„Балканизација“ Русије

Петак је вече. Поред ноћног клуба окупила се група Московљанки у ношњи која доста личи на српску. Широке хаљине, уредно скупљена коса, јака шминка и мангупски осмеси. Ово је егзотика чак и за космополитску Москву.

Народна ношња је пропусница за забаву „Балканизација“. Овом већ помало заборављеном политичком термину московска омладина дала је ново значење: весела игра уз балканску музику. „По мени, ‘балканизација’ је нешто између српске свадбе, ромске сахране и одеске кухиње“, каже организатор Васја Васиљев, мислећи на Одесу, украјински град на Црном мору у коме се сусрећу источнословенска, јеврејска, бугарска и молдавска култура. За многе младе Русе Одеса представља почетак Балкана.

Васја приређује сличне забаве и у Санкт Петербургу, Самари, Минску, Кијеву и Риги. Забава се свуда одржава на сличан начин: гости наискап испијају вотку, следи „коло“, прво уз грчки сиртаки, па онда уз јеврејске виолинисте, а кулминација вечери увек је „Калашњиков“. Ови „балканофили“ лудују за Кустурицом и Бреговићем, који у Русију долазе неколико пута годишње, и сваки пут све боље пролазе. Кустурица је 23. фебруара наступао у концертној дворани „Чајковски“ заједно са славним војним хором „Александров“, а Бреговић ће бити главни гост на великом фестивалу етно-музике „Дикаја мјата“ („Дивља нана“) у јуну.

Стога није чудо што руска публика баш према њиховом обрасцу замишља српску музику и што сви ови млади обожаваоци Бреговића и Кустурице маштају да посете Кустендорф и Гучу. Ова два специфична фестивала за њих и јесу Србија: земља неуморних трубача.

За младе Србе који живе и студирају у Москви српска музика је ипак нешто потпуно другачије: диско-хитови, бесмртне рок--баладе и народне песме. Пројекат „Српска журка“ настао је сасвим случајно када је група српских студената одлучила да дочека Нову годину по старом календару. Од тада, већ неколико година двапут месечно у московске клубове на „Српску журку“ долазе млади, и то не само Срби. „Првобитно нисмо имали намеру да правимо велику забаву“, каже организатор Огњен Шиљак. „Али, када сам пребројао госте, било је нас преко триста, укључујући и много Руса! Био сам ван себе од среће. Изузетно ми је драго што гледам руске девојке и младиће који на нашем језику заједно са нама певају наше омиљене песме. Тако нешто се вероватно не би могло десити нигде на свету осим у Русији.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.