Бурна историја бисера Белог мора

Ова хладна острва у Белом мору увек су играла важну улогу у историји Русије. Масивни гранитни зидови острвске тврђаве били су непремостива препрека Швеђанима и Данцима, па чак и моћној енглеској флоти, која је опседала Соловецки манастир за време Кримског рата 1854.

Кроз овај манастир је ишла колонизација севера Русије. Живећи практично аутономно, манастир је био богат и утицајан, имао своје школе, фабрике, војску и флоту, а овдашња библиотека била је једна од најбољих у царској Русији. Од 15. века овде се налазио и затвор, злогласан као Бастиља или Алкатраз.

Затворска историја Соловецких острва наставља се и после Октобарске револуције 1917. Овде је основан Соловецки логор специјалне намене (тзв. „СЛОН“), први из нове мреже кажњеничких логора која је касније прекрила цео СССР.

Сурова времена су сада прошлост. У манастир су се вратили монаси, а Соловецка острва су постала једна од главних туристичких атракција Русије. Разлог за то није само дивна северна природа, него и одлука УНЕСКО-а да се острва укључе у листу Светске баштине. Манастир поново има своју флоту — овог пута бродиће украшене иконама, који превозе ходочаснике и туристе. На острвима се сачувала стара кулинарска вештина: прављење ишараних медењака са ђумбиром, који се зову „козули“, у облику кућица, сова, медведа, јелена, анђелчића, па чак и кочија са кочијашима, украшених и преливених глазуром.

Острвљани се возе по својим острвима у старим совјетским џиповима („уазики“) и новим увозним квадрициклима. За превоз по мочварама и снегу мештани сами конструишу теренска возила („вездеходе“), која се зову „каракати“: на њиховим точковима налазе се огромне унутрашње гуме које не оштећују нежно растиње северног тла. Као седиште често служи обична кућна столица без наслона, а на предњем делу обавезно је нацртана глава медведа: она је на руском Северу увек имала готово религијски значај.

Живот становништва Соловецких острва углавном је везан или за манастир или за туристе и ходочаснике. После распада СССР-а део мештана се одселио у континенталну Русију зато што на острвима није било посла. Али, сада је уочљиво кретање људи у супротном смеру. За многе су Соловецка острва место препорода традиционалне руске културе и духовности. Једни у амбару праве једрењак по холандским нацртима из времена Петра Великог. Други покушавају да обнове заборављене занате: шију традиционалне руске кошуље и баве се дрворезом.

Соловецка острва привлаче и љубитеље езотерије и легенди о ванземаљцима. На острвима су се сачували древни лавиринти направљени од каменова, чија сврха до данас није разјашњена. Ипак, има многих који су уверени да су лавиринте поставили ванземаљци или нека древна цивилизација. Често се могу видети људи како лутају по лавиринтима у потрази за просветљењем или како медитирају седећи у центру камене спирале. „Не у белим панталонама!“, опомиње стари езотеричар девојку која покушава да уђе у лавиринт. „Енергија ће бити погрешне боје!“

Тундра и њен северни биљни свет прелепи су на свој начин. На острвима расте патуљасто дрвеће а камење је обрасло стогодишњом маховином. Уз обалу се таласају дуге алге и чини се као да ће из воде сваког часа да се појави русалка. Над морем лете ухрањени галебови који се уопште не боје људи: без страха траже храну и хлеб отимају право из руке. Изгледа да се на Соловецка острва први пут после многих година вратило време изобиља.

Росијскаја газета. Сва права задржана.