Трудбеници Алтаја: Један дан из живота произвођача кумиса

Shutterstock
За доручак степа, за ручак млеко, за вечеру одбојка.

Пут кроз пожутелу степу

Што се више Чујски ауто-пут удаљава од Горно-Алтајска, туристичких шатора са сувенирима и малих раштрканих села дуж пута, све се ређе на њему срећу друга возила. Сибирски вртоглави „тобогани“ и нагли заокрети пута који прати сивкасто-тиркизне алтајске реке смењују се са медитативном вожњом кроз Чујску степу са њеном топлом, успављујућом монотоношћу.

Илустрација: Даба ДабајевИлустрација: Даба Дабајев

Нема возила на путу. Нема туриста. Нема ни дрвећа. Само бескрајни асфалтни пут усред вреле степе и сувог грмља са оштрим лишћем. Једино планински венци у даљини „кваре“ ту царску равницу. Јул је. Фотограф Даба и ја путујемо на бициклима и пажљиво разгледамо жућкасте просторе Чујске степе. Треба да пронађемо казашку породицу произвођача кумиса. Они нас тамо већ чекају.

Илустрација: Даба ДабајевИлустрација: Даба Дабајев

Током лета житељи Планинског Алтаја, првенствено Алтајци и Казаси (који живе на Алтају већ 150 година), напуштају дрвене куће и прелазе у степу, где напасају своју или туђу стоку, раде на пољопривредном газдинству где се прави „кумис“ или се баве неким другим послом. Казашка породица Каранов већи део године проводи у селу Жана-Аул, а лети се заједно са рођацима сели у степско станиште да води рачуна о камилама и надничарима, и да прави „кумис“ – киселкасти напитак од кобиљег млека. Цела породица живи у кући која је исте, жућкасте боје као и степа, и из даљине подсећа на кућицу девојчице Ели у пустари Канзаса из Волковљеве бајке. Све се чини да ће је први ветар одувати, заједно са укућанима.

„Серијска производња“ кумиса

Илустрација: Даба ДабајевИлустрација: Даба Дабајев

„Хоћете ли кумис?“, пита домаћин Жанболат и одмах нас позива за сто, као што је обичај код Казаха. Остављамо ранчеве у соби пуној пластичних флаша за кумис и седамо за ниски округли сто. Домаћица Ајтолик вади из лонца у тањир поприлично велики комад куване јагњетине и кромпире, доноси златасте крофнице „баурсаки“ (национални специјалитет), и слатко од рабарбаре. За сто седа и многобројна чељад – деца и рођаци.

„Откако су се 1990-их распали наши колхози и совхози, мени је остало нешто стоке: овце, коњи, камиле и сарлики (тако се код Казаха зове говече јак)“, прича Жанболат како је почео да се бави сточарством. „Затим смо одлучили да правимо кумис. Сада само ми имамо сертификовани кумис у целом овом рејону. Туристи и мештани стално долазе и купују га од нас.

Илустрација: Даба ДабајевИлустрација: Даба Дабајев

Жанболат додаје себи и другима још кумиса. Фотограф Даба, лутајући будистички монах из забајкалског региона, не пије, јер кумис има 1-3 степена алкохола, а ламе се уздржавају од свих алкохолних пића. Ја пијем, али полако. То је специфичан напитак.

После ручка одлазимо да видимо коње заједно са домаћицом Ајтолак, њеном ћерком, синовима и коњушаром Болатом. Кобиле се овде музу свака два сата, почев од 8 ујутро па све до ноћи. Од једне муже се добије око 10 литара топлог сладуњавог млека, које се затим претаче у специјално буре, меша се палицом и оставља да превире.

Као што је и рекао Жанболат, сваког дана људи долазе овамо по кумис. Дошао је и старији брачни пар из Жана-Аула, дошли су и млади људи да наруче кумис за свадбу. Рекли бисмо да је он у тим приликама овде траженији од вина, коњака и вотке. Дошли су и препродавци који овдашњи сертификовани кумис затим продају у Горно-Алтајску.

Илустрација: Даба ДабајевИлустрација: Даба Дабајев

Чим се појаве купци, у кући се сви ужурбају. Ајтолик са ћеркама точи напитак у флаше, и соба са руском пећи пуни се опојним, киселкастим мирисом. Синови и рођаци лепе етикете и уписују датум флаширања, а Жанболат руководи процесом и послужује дошљаке на округлом столу.

Усамљена камила

Кад гости оду, све поново утихне. Коњи фркћу, а краве се полако померају по степи као црне тачке у даљини. Жанболат прилегне да се одмори, Ајтолик се лати печења свежих баурсака, а млади се удубе у телефоне и Инстаграм.

Илустрација: Даба ДабајевИлустрација: Даба Дабајев

Само усамљена камила лута негде близу куће и ремети тај непомични пејзаж. Породица Каранов држи камиле ради меса, коже и „егзотике“, али се оне напасају на већим висинама, где о њима воде рачуна друге казашке породице. Само ова усамљена камила живи код свога газде. Тако је испало да је одрасла заједно са кравама, па се некако и осећа као крава и не може да живи са другим камилама. За разлику од осталих „пустињских лађа“, она се навикла на људе: не бежи, не фркће и не пљује их, чак им дозвољава да је помазе.

Увече, док сунце још није зашло за хоризонт, цела породица излази испред куће да игра одбојку. После погрешног додавања лопта лети у поље. У првом полувремену мушка екипа води против женске, а у другом је обрнуто: добро додавање, одличан ударац... Лака игра са пуно смеха је награда за овај дуги дан, који је сав прошао у знаку кумиса.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“