„Шквал“: подводна ракета обавијена мехуром гаса

09. август 2017. Јуриј Осокин
1977. године совјетска морнарица је добила торпедо који је могао да се креће брзином од 200 чворова (370 километара на час). „Шквал“ (срп. „вихор“), који је дуги низ година био под велом тајне, постао је познат широј јавности после шпијунског скандала из 2000. године.
Izvor: Press Photo
Извор: Press Photo

Упркос технолошким открићима у конвенционалном ратовању, торпедни напади подморница остали су главна претња за бродове у другој половини 20. века. Наоружане првенствено торпедима, подморнице су морале неоткривене да приђу мети на удаљеност за напад. Међутим, нове технолошке могућности које су разрађене против подморница и торпеда помогле су непријатељу (бродовима и другим подморницама) да се знатно успешније носе с претњама које су долазиле одоздо.

Будући да су совјетске подморнице из 60-их и 70-их биле инфериорније у односу на америчке моделе по нивоу буке коју су стварале, московски инжењери су гледали како да разраде нови револуционарни дизајн оружја са циљем да руске подморнице могу да парирају америчким. „Шквал“, на којем се радило деценијама, коначно је ушао у употребу 1977. године.

Са брзином од 200 чворова, којој још увек нико не може да парира (мада је 2005. Немачка изјавила да је произвела торпедо Баракуда који има отприлике исту брзину, а Иран у мају 2014. да поседује подводне ракете такве брзине), „Шквал“ је био двоструко бржи од традиционалних торпеда који су били главно наоружање подморница у светским флотама.

Ова брзина постигнута је захваљујући ракетном мотору и примени суперкавитације како би се смањило трење у води. Ради се о томе да нос торпеда при великим брзинама ствара мехуриће водене паре око целе своје површине. На тај начин торпедо не „плива“, већ „лети“, јер је обавијен мехуром гаса, а за погон користи ракетни мотор.

Након што је торпедо лансиран из цеви, његов програмирани аутопилот користи ракете на чврсто гориво како би постигао потребан смер и дубину током стварања гасног мехура. Кад почетни мотор остане без горива, задњи део торпеда се одбацује, а покреће се главни мотор на хидрореактивно гориво на бази литијума.

Морска вода пролази тада кроз рупу у носу, омогућавајући торпеду да у дужини од 15 км јури максималном брзином при чему му је само врх у контакту са водом.

Иако суперкавитација онемогућава ефикасно коришћење система за навођење оружја, његова експлозивна снага то и те како надокнађује. Нуклеарна експлозија снаге 150 килотона може уништити непријатељску подморницу или брод у радијусу од једног километра.

Сматрало се да је „Шквал“, који се налазио на већини совјетских нуклеарних подморница, једнако ефикасан и у фази напада, али и као одбрамбено оружје у случају напада непријатељских подморница.

Са брзином од шест километара у минути „Шквал“ је могао да осујети све непријатељске планове. Док су америчке подморнице имале предност кад су се приближавале и задавале први ударац захваљујући својој стелт технологији (слаба видљивост на радару), високобрзински торпедо могао је бити испаљен и пре него што се донесе одлука о повлачењу. Дакле, иако подморница која бежи не може да израчунава смернице за торпедо који је већ у води, ватрена моћ „Шквала“ може да осигура разоран контранапад.

Ово јединствено оружје омогућило је совјетској морнарици да надокнади заостатак за Америком настао због слабије стелт технологије. Тај заостатак елиминисан је коначно  деведесетих година.

Свет је сазнао за „Шквал“ у шпијунском случају из 2000. године, кад је бивши амерички официр морнарице Едмонд Поуп осуђен у Русији због покушаја да дође до тајних података о овом оружју.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!