Четири једноставне поуке фебруара 1917.

17. април 2017. Петар Акопов
Оно што се догодило 2. марта (15. марта по садашњем календару) на станици Дно, поделило је историју Русије на два периода – пре и после 1917. године. Царево одрицање од престола ставило је тачку на огромно поглавље историје Русије. У хиљадугодишњој историји наше земље било је само неколико таквих преломних тренутака, пише Петар Акопов, заменик главног уредника популарног руског портала Взгляд. Текст на српском језику је први пут објављен 30. марта у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.
Погледи
Timeline
Петроград, фебруар 1917. Извор: Global Look Press

Од катастрофе 1917. године прошло је већ столеће, али раскол у друштву поводом тадашњег догађаја још није превазиђен. А ако не постигнемо договор поводом прошлости, бар по фундаменталним питањима, не можемо градити будућност, нити можемо одмрсити клупко које је замршено 1991. године, тј. већ у наше време.

Шта треба да схватимо поводом 1917. године?

Прво, то је била национална катастрофа и страшна трагедија. Преломни моменат је био управо 2. март. Никакве грешке, измишљене или стварне, које су пре тога чинили цар Николај II (или чак династија Романов) и власт у целини, не оправдавају свргавање монархије.

Не оправдавају из простог разлога што је управо ликвидација монархије изазвала анархију у земљи, њено урушавање и распад, и сурвавање у бездан грађанског рата. Русија је ту ликвидацију платила милионима живота које је однело то мутно доба, изгубљеним територијама и страшном грубошћу која се увукла у све поре друштва.

Друго, преврат је коштао Русију и победе у рату, јер је 2. марта вероватноћа да ће Русија победити била знатно већа него да ће резултат бити нерешен, да и не говоримо о поразу. Другим речима, Русија се нашла међу оним земљама које су највише изгубиле. Пораз у том рату нам је донео грађански рат, а поврх тога је програмирао још већи и страшнији рат, јер су победници без присуства Русије претерано понизили поражену Немачку и самим тим учинили да њен покушај реванширања буде неизбежан.

Никакве унутрашње противречности и примедбе врховној власти не оправдавају оне који су усред рата извршили преврат. Њихово понашање се зове издаја, тачније велеиздаја. Ово утолико пре што ми поуздано знамо да су све гласине о томе да су цар и царица били спремни на издају (то јест да су били наклоњени сепаратном миру) биле најобичнија лаж. Издајници су они који су клеветали владара како би тиме оправдали своје завереничке планове.

Треће, против Русије и њене власти изведена је специјална операција од стране страних сила (и непријатељских, и савезничких). Прву и најважнију специјалну операцију није извео непријатељ против кога смо ратовали, него савезници из Антанте.

Управо су Лондон и Париз стајали иза паукове мреже завера против руског императора. Језгро завере је била франкофона и англофилска елита, тј. онај њен део који је хтео да у Русији све буде „као у Европи“, тј. парламентарна демократија са декоративним монархом. Енглески и француски савезници су знали за заверу и чак су у њој учествовали, јер их је плашила могућност да Русија једнострано изађе из рата. Без Енглеске и Француске преврат не би био изведен. Њихово учешће није било званично него на нивоу специјалних служби и масонских ложа, али је било веома конкретно.

Уклањање цара Николаја II одговарало је Лондону и Паризу још и због тога што су они сматрали да ће са новом влашћу бити далеко лакше постићи договор о подели плодова победе. Али на крају савезници умало сопственим рукама нису и сами себи приредили катастрофу. Спасао их је само „распад система“ и преврат у Немачкој 1918. године...

Четврта поука је та да у критичним тренуцима руске историје земљу упропашћују управо поступци једног дела владајућег сталежа.

У догађајима 1917. године Русију нису упропастили ни народ ни цар, него је то својим рукама учинио буржоаско-либерални део владајуће класе. Поновило се оно што се догодило у Смутно доба с почетка 17. века, а затим и у доба перестројке – део елите се толико отуђио, толико дерусификовао и иструлио, да је добровољно, мада и несвесно, преузео улогу „пете колоне“.

Шта нас спречава да постанемо свесни ове четири поуке које се могу извући из фебруара 1917. године?

Најједноставнији одговор – да је то пропаганда непријатеља руског народа – неће бити потпун. Постоје и објективне, искрене заблуде у којима људи живе.

Оне су везане за то што се пад монархије третира као прелазак на социјалистичко уређење, тј. све оно добро што је било у совјетском уређењу супротставља се „заосталом класном друштву царског режима“.

Заборавља се да је Лењин свргнуо оне који су свргнули цара. Та једноставна истина још није постала аксиома у нашој масовној свести.

Уништење монархије и готово потпуна ликвидација Цркве није нешто што је било програмирано у руској историји. Током последњих деценија владавине династије Романов смањује се огромни јаз између „елите“ и народа (последица реформи Петра Првог) и зацељује се страшна рана црквеног раскола из 17. века (и каснијег потчињавања Цркве држави) .

Захваљујући веома брзом темпу развоја Русије и порасту њеног становништва ми смо недвосмислено већ били на уласку у ранг водећих светских сила, и коначно смо ушли за време бољшевика, али томе је допринело страшно осиромашење руског сељаштва. У царевини свакако не би било изграђено бескласно друштво, али би несумњиво дошло до преласка на праведније државно уређење.

Русију је до 1917. године довео грабљиви капитализам, који се код нас бурно развијао под утицајем наших „Европљана“ током претходних деценија. Тадашњи олигарси су 2. марта 1917. године преузели власт, али нису могли да је задрже јер су били страшно отуђени од народа, и већ у јесен су им ту власт из руку преотели авантуристи, романтичари, револуционари и бунтовници. Полуге власти су од руских западњака преузели емигранти, космополите и људи из подземља – скоро русофоби.

Међутим, светска револуција се „загрцнула“, а у Русији је на власти остала чудна симбиоза интернационалиста и националиста која се на крају преточила у аутократски Стаљинов систем.

Русија се вратила на свој историјски пут, створивши јединствени и још увек недовољно вредновани систем друштва социјалне правде без тржишне економије. А затим је и тај систем изгубила, јер није успела у потпуности да га прилагоди националним осећањима, да сачува механизме формирања владајуће елите која би била верна идеалима и да издржи тешко економско и војно такмичење са далеко богатијим Западом.

Али, руска историја се није завршила ни крахом СССР-а, нити рушењем Руске империје. Оно што нас не убија заиста чини да постанемо јачи.

Руска цивилизација је у последњих 100 година поднела велика искушења и стекла јединствено искуство. Страшна је цена коју смо ми за све то платили, и зато треба веома добро да проучимо историју нашег 20. века, како би њене поуке биле од користи и нашем народу, и нашој држави. На наше очи се завршава чак и излазак из постсовјетског међупериода, иако се тај излазак веома отегао, што већ многе иритира и изазива толико примедби.

На Криму, у Донбасу и у постепеној национализацији „елите“ ми видимо знаке изласка земље на прави, „царски“ пут. На том путу, ако поново не буде издаје, обожавања туђине и лаковерја, имамо шансе да изградимо велику Русију.

Аутор је заменик главног уредника популарног руског портала Взгляд. Оригинал текста на руском језику

Ставови изнети у рубрици „Погледи“ могу да се не подударају са становиштем уредништва „Руске речи“.
Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!