Да ли Руси иду на посао само ради новца?

Три четвртине грађана Русије би наставили да одлазе на посао чак и кад би имали довољно новца за лагодан живот. И највероватније би наставили да иду на исти посао. Са друге стране, ипак им је новац најважнија мотивација за рад.
employee
Извор: Виталиј Анков/РИА Новости

Грађани Русије су спремни да раде чак и ако би имали довољно новца до краја живота. До таквог закључка су дошли социолози Сверуског центра за проучавање јавног мњења (ВЦИОМ). На питање: „Да ли бисте наставили да радите чак и ако бисте имали могућност да лагодно живите без рада?“, позитивно је одговорило 79% грађана Русије, а од тога би 60% задржало садашње радно место. То наводи на помисао да грађанима новац није најважнија мотивација за одлазак на посао. Иста анкета, међутим, сведочи да је грађанима Русије најјача мотивација плата, а не лична афирмација или социјалне гаранције.

Зашто је новац на првом месту?

Социолози тврде да у свести грађана Русије савесно обављање посла није повезано са повећањем плате (а савесно обављање посла они доживљавају као радни процес који доноси сатисфакцију и радост). „Рад је средство за стицање новца и преживљавање (а не уживање), док је лична афирмација секундарна ствар. <…> За већину испитаника најважнији фактор сатисфакције коју човек има од сопственог рада није садржај тог рада него плата и навика. Већина радника не жели да њихова деца праве каријеру у истој сфери“, коментарише истраживање социолог ВЦИОМ Јулија Баскакова.

Људима у Русији је зарада заиста на првом месту и по томе се они знатно разликују од житеља других европских земаља за које је приоритет гаранција запослења или интересовање за посао, слаже се Владимир Магун, руководилац сектора за проучавање личности на Институту за социологију Руске академије наука и шеф Лабораторије упоредних истраживања масовне свести Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“.

То је повезано са особеностима тржишта рада. Када се мења ситуација и дође до кризе, у Русији се пре свега смањују плате а не број радних места, објаснио је Магун у интервјуу за „Руску реч“. „На пример, предузеће је почело да производи мање, и зато људи мање купују те производе, али су сви запослени на својим радним местима. Како је тако нешто могуће? Могуће је тако што се знатно смањују плате. Овде су далеко мање шансе да човек буде отпуштен него да му смање плату. Такав модел се формирао пре неколико деценија када је уведена тржишна економија и после реформи 1990-их. Током дугог постсовјетског периода и послодавци и радници су навикли на ова правила. Због тога је логично да се управо плата третира као приоритетна вредност“, каже експерт. У Европи је обрнуто: плата је неприкосновена и у случају промена на тржишту многи добијају отказе, али онима који остану на радном месту не може се знатно смањити плата, као што се не може ни повећати у случају да фирма успешно послује, објашњава Магун.

Пристанак на било који посао

Не слажу се сви експерти са резултатом до кога је дошао ВЦИОМ (о томе да 79% запослених не ради за новац). Према подацима Међународног програма за друштвена испитивања (ISSP), у коме Русија учествује од краја 1990-их, само 40% испитаника је спремно да ради уколико има довољно средстава за лагодан живот (што се у целини подудара са ставом „ако ми не треба новац, не треба ми ни посао“). То је један од најнижих показатеља на ранг-листи ISSP на којој се налази 30-40 земаља (њихов број варира из године у годину). Русија је ту у друштву са другим постсоцијалистичким земљама – Бугарском, Чешком и Словенијом. Ради поређења, у Швајцарској би 80% грађана наставило да ради и у случају да има довољно новца, у САД је таквих 65-70%, у Француској нешто више од 50%, у Западној Немачкој око 65%, а у Источној Немачкој 75%.

Па ипак, грађани Русије су у целини гледано заиста склони да се држе радног места чак иако им оно не доноси жељени новац, или, напротив, када плата за њих више нема значаја.

Можда је узрок велики страх од незапослености. „Незапосленост је у Русији ниска [према званичним подацима Завода за статистику ’Росстат’, крајем 2016. године је било 4,3 милиона регистрованих незапослених, тј. 5,6%], али се људи ње ипак боје. Наша земља је једна од ’водећих’ када је реч о том страху“, каже Магун. Делимично је то везано за чињеницу да је у Русији крајње тешко живети од социјалне помоћи коју примају незапослени. Понекад је то и немогуће [минимална помоћ је 850 рубаља (15 долара), а максимална 4.900 (86 долара)]. Делимично је узрок у томе што статус незапосленог изазива узнемиреност која блокира сваку активност.

Други важан мотив за задржавање радног места без обзира на околности је уврежено мишљење да све зависи од јаких веза, среће и околности, а не од личне активности. Према анкети ВЦИОМ, жене и они који мало зарађују се најчешће жале да неће добити више новца чак иако више буду радили.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!