Антируска пропаганда прерушена у „научне тезе”

29. фебруар 2016. Никита Бондарев
У Београду је 22. фебруара одржан скуп под називом „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије”. На конференцији је учествовао и извесни Миливој Бешлин, који је у своме излагању критиковао познате руске балканологе, а међу њима и нашег сталног експерта Никиту Бондарева, руководиоца групе за балканске земље на Руском институту за стратешка истрживања (РИСИ). Бешлин је уједно изнео низ негативних ставова о Русији и њеном односу према Србији. Никита Бондарев се у своме блогу укратко осврнуо на основне тезе Бешлиновог излагања.

Полемика преко медија је прилично специфичан жанр, и ја му као академски научник нисам нарочито склон. Чињеница је да су организатори конференције одржане у Београду под називом „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“ учинили све што је у њиховој моћи како би се избегла директна полемика. У корену је сасечена могућност квалитетног дијалога између српских и руских научника и друштвених активиста. На конференцији је било око стотину учесника, а у сали је била присутна само једна особа из Русије (дописница „Руске речи“ Динара Грачова, која је чудом продрла на конференцију). У том russen-frei аудиторијуму окупљени су мирно могли да износе измишљотине, непроверене информације и отворене инсинуације на рачун Русије – нико није могао да им опонира. У таквој атмосфери, ослобођеној од руског духа, учесници су вероватно били испуњени осећањем да су они у праву, а да опонент априори није у праву, јер нико није могао да им узврати. У сваком случају, стенограм излагања младог научника из Војводине, магистра историје Миливоја Бешлина, упућује управо на такав закључак. Његово излагање је заправо низ нагомиланих теза, врло површан и прилично неписмено срочен, али зато прожет невероватном самоувереношћу. Изнете тезе би могао без проблема да обори сваки руски школарац кога бар мало занима историја. И утолико пре руски научник. На пример, неко од оних које Бешлин критикује за „величање четника“: Никита Бондарев (Руски институт за стратешка истраживања (РИСИ)), Георгиј Енгељгарт (Институт за славистику Руске академије наука), Владимир Путјатин (Московски државни универзитет) или директор Руског института за стратешка истраживања Леонид Решетњиков (све су то историчари са научним степеном). У Русији постоје и други историчари који се баве руско-српским односима. Михаил Белов је написао одличну књигу посвећену 18. и 19. веку. Проучавањем краја 19. и почетка 20. века бави се Андреј Шемјакин. Они би далеко боље могли прокоментарисати и оповргнути следеће Бешлинове тврдње: „Русија је помагала балканским хришћанима само кад је имала своје интересе“ и увек је тежила да само „изађе на топла мора“ (Јадран). Међутим, очигледно је да ћу то ипак морати ја да учиним.

Фото: Сергеј БелоусНаступ Миливоја Бешлина. Фото: Сергеј Белоус

Русија (Московска кнежевина) подржавала је Србе бар од времена цара Ивана III. Конкретно, Русија је према својим могућностима подржавала Први српски устанак, најпре углавном финансијски и дипломатски, с тим што је уз Карађорђа од првих дана устанка био руски генерал Иван Иванович Исајев, који је непосредно учествовао у борбеним дејствима, укључујући и заузимање Београда. У мају 1807. године Исајев добија појачање од 1.000 људи. То није много, али руски војници су били одлично обучени и наоружани, тако да су Турци бежали чим би чули да „иду Руси“. Истина, Карађорђе и његови саборци желели су да постигну немогуће – да Србија постане део Русије, што је фиксирано у конвенцији Карађорђа и маркиза Паулучија. Русија у тој ситуацији поступа изузетно тактично и демократски, нудећи Карађорђу да Србија не буде провинција Русије него независна кнежевина под руским протекторатом. Понављам још једном, специјално за историчаре попут Бешлина: СРБИ моле да постану део Русије, а РУСИЈА се залаже за идеју о независној Србији. Где је ту „руска експанзија“? Где су ту „руске империјалне тежње“, где жеља да се пороби и потчини све живо?

После Тилзитског мира са Наполеоном и Слобозијског мира с Турском Русија је била принуђена да повуче јединице из Србије и да омогући Турцима повратак својих гарнизона у тврђаве које су Срби били заузели. Критичари Русије прећуткују да је мировни споразум са Турском садржао посебан члан о амнестији за све учеснике српског устанка и о неприкосновености њихове имовине. Само под тим условом је Русија била спремна да оде из Србије. Турци су у прво време тај услов поштовали, али су га на крају, наравно, прекршили. Због тога су сурово кажњени већ 1809. године, када су борбена дејства обновљена. У Србију је послато неколико јединица руске армије, укључујући и артиљерију, толико потребну устаницима. Руси заузимају Кладово, за које се сматрало да је неосвојива тврђава, и заједно са Србима долазе до Ниша. На српској земљи у борбама против Турака гину руски војници и официри, а међу њима и генерал Јегор Цукато. У пролеће 1812. године територија ослобођене Србије састоји се само од Београдског пашалука, укључујући тврђаве из којих су протерани турски гарнизони, и од шест нахија из суседних области, али и то је више него што су српски устаници у почетку очекивали. Нажалост, Турску је активно подржавала „просвећена“, „либерална“ Европа на челу са Наполеоном. Његова инвазија на Русију је била неизбежна, тако да је Русија била принађена да склопи мировни споразум са Турском, а затим је у току рата против Француске била потпуно одсечена од Балкана. По свему судећи, то је тај руски егоизам и руско лицемерје о коме говори Бешлин. А спаљена Москва је ваљда доказ тог егоизма.

Русија је у више наврата била принуђена да оде са Балкана – и у 19. и у 20. веку. Али она се увек враћала. Не да би проширила империју, јер како може уопште бити говора о проширењу територије Русије на рачун Србије? Ми никада нисмо имали заједничку границу. Не, дакле, да би се сама проширила, него да би помогла Србима. Србија је први пут добила аутономију од Истамбула 1829. године у складу са условима руско-турског мировног споразума из Једрена. О том рату Русије против Турске у Србији се мало зна јер су се њени најважнији догађаји одиграли на Јужном Кавказу и на Црном мору.

Исто тако су апсолутно неодрживе и Бешлинове тезе о Русима на Балкану 1877-1878. године. Руски генерал Михаил Черњајев, који је командовао српском армијом, као и хиљаде Руса који су се борили за независност Србије, дошли су на Балкан као добровољци, и то о своме трошку (3.000 добровољаца, а од тога 700 официра). Улози Черњајева у рату Србије против Турске могу се давати различите оцене, али се не може порећи да је тај човек био крајње несебичан. И поред тога што су Срби изгубили битке код Алексинца и Ђуниса, руска дипломатија је успела да наговори Турску на склапање мира са Србима под условима предратног статуса кво.

„Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“ Фото: Сергеј Белоус„Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“. Фото: Сергеј Белоус

Што се тиче тезе да је Русија увек више волела Бугаре него Србе, истина је у томе да је сваки педаљ бугарске земље натопљен руском крвљу, и због тога је природно што је Русија после 1878. године имала посебан однос према Бугарској. Са друге стране, од средине 80-их година 19. века па све до интронизације Николаја II Русија уопште није имала дипломатске односе са Бугарском.

Уопште узев, свака лапидарно и конфузно формулисана Бешлинова теза може се суштински и детаљно оповргнути научним аргументима. Желео бих само да кажем неколико речи о руским „зверствима“ за време ослобађања Београда 1944. године. Бешлин каже да су зверства била „страшна“, али се одмах ограђује речима да „тема није истражена“. Тема јесте истражена, и то уздуж и попреко. Истражили су је српски научници Алексеј Тимофејев, Олга Манојловић-Пинтар и многи други. Случајеви о којима је говорила титоистичка пропаганда после Титове свађе са Стаљином 1948. године, а који су објављивани у књижицама попут оне под називом „Злочини под плаштом социјализма“, по правилу нису документовани. Било је појединачних случајева пљачке, насиља и туче са локалним становништвом, и у тим инцидентима су учествовали совјетски војници. Рат је рат, и јасно је да никада не прође без таквих ексцеса. Ако неко мисли да су Американци у Немачкој 1945. године само мазили дечицу по глави, онда је он или наиван или глуп. Питање је колико је таквих случајева било и како је команда реаговала на њих. Констатујемо да се не ради чак ни о стотинама, него о десетинама таквих случајева, и све њих је совјетска команда процесуирала. Кривци су извођени на суд, одузимана су им звања, или су слати на прву линију фронта, или у Сибир, у логоре (што је значило сигурну смрт). Познат је, на пример, случај када је један мајор (Јерменин, презивао се Аветисјан) рашчињен у редова због пљачке и насиља над српским становништвом. Сви подаци о боравку Црвене армије у Србији 1944. године доступни су у Архиву Великог отаџбинског рата Министарства одбране РФ у подмосковском граду Подољску. На њима раде историчари из Србије, али не Бешлин, наравно. Са друге стране, многи совјетски војници који су учествовали у ослобађању Београда толико су заволели српску земљу да су у тестаменту пожелели да буду сахрањени у Србији, ако погину у борби. На руској парцели гробља Ослободилаца Београда има неколико десетина гробова на којима пише – „погинуо у Будимпешти (или Бечу, или Берлину), прах по завештању пренет у Београд“. Сигуран сам да историчар Бешлин никада није био на гробљу Ослободилаца Београда, као што вероватно није био ни у селу Горњи Адровац где је сахрањен руски пуковник Николај Рајевски, који је Лаву Толстоју послужио као прототип за лик Вронског у „Ани Карењиној“. Рајевски је погинуо 1876. године за слободу Србије. То је очигледно био још један подмукли и похлепни Рус, који је сањао само о ширењу империје и успостављању руске деспотије на Балкану.

И на крају неколико речи о глорификацији четника, за коју мене лично оптужује Бешлин, називајући четнике „Хитлеровим сарадницима“. Треба ли ја да подсетим господина Бешлина да је Врховни суд Србије званично рехабилитовао Дражу Михаиловића и ослободио га свих оптужби? Врховни суд је апсолутно легитиман државни орган чије одлуке ја не оспоравам (а Бешлин их оспорава). Није ваљда и одлука српског Врховног суда иста она руска пропаганда коју Бешлин толико мрзи? Ту одлуку су поздравиле десетине хиљада људи широм Србије. Нису ваљда сви они фашизоидни? Или су можда сви они креатура Руског института за стратешка истраживања?

Конференцију одржану 22. фебруара у Београду организовао је Центар за евроатлантске студије (CEAS). Фото: Сергеј БелоусКонференцију одржану 22. фебруара у Београду организовао је Центар за евроатлантске студије (CEAS). Фото: Сергеј Белоус

Поводом Бешлинових тврдњи да руска наука, и лично ја, подржавамо четнике, могу рећи следеће. Бешлин је у низу својих публикација недвосмислено поставио знак једнакости између четника, недићеваца и љотићеваца. То није много разумније од изједначавања четника и усташа, што је чињено за време социјализма. Једно су монархисти, лојални легитимној влади која се налазила у принудном прогонству, а друго квинслинзи, који су фактички прихватили протекторат Берлина и прешли на страну фашиста само зато што су они били јачи (Недић) и Хитлерови идеолошки сарадници – српски легионари (Љотић). То су потпуно различите силе. Историчар који држи до свог достојанства нема право да постави знак једнакости чак ни између Недића и Љотића, не зато што је један од њих добар а други лош – по мом укусу обојица су лоши – него зато што су они РАЗЛИЧИТИ. Утолико пре је немогуће изједначавати Љотићевце, Недићевце и четнике.

Што се тиче четника, за мене као руског научника принципијелно су важна два момента. Први је да су четници подржавали легитимну власт краља Петра II који је прогнан из земље, подржавали су обнављање Југославије у њеним предратним границама и уопште повратак на предратни статус кво. У том својству, тј. у својству људи који су представљали интересе једине легалне власти на територији Србије, са четницима су преговарали и Москва, и Лондон, и Вашингтон. Други моменат је тај што су Црвену армију, када је ушла у Србију, четници поздравили као савезнике и ослободиоце, са паролом „живео краљ Петар, живео генералисимус Стаљин“. Многа насеља у источној Србији ослободили су заједничким снагама борци Црвене армије и четници. Постоји фотографија где четнички пуковник Д. Кесеровић и командант совјетског јуришног батаљона, потпуковник А. Проњин, са балкона локалног хотела „Париз“ поздрављају житеље Крушевца, који је ослобођен заједничким снагама четника и Црвене армије. Поред њих двојице су енглески и амерички официри, представници савезника. Да ли су сви они сарадници фашиста? Да ли су и совјетски херој, потпуковник Проњин, и његове енглеске и америчке колеге такође сарадници фашиста? Ако је то по мишљењу господина Бешлина тако, онда сам и ја сарадник фашиста. И свих оних 27 милиона људи из Совјетског Савеза који су погинули у Другом светском рату – и они су онда сарадници фашиста. Ако је тако, онда заиста треба одати признање господину Бешлину.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!