Шта Руси мисле о Декларацији о заједничком језику

05. мај 2017. Рина Бикова
Балкански клуб за актуелне дискусије у Москви организовао је сусрет руских, српских и хрватских лингвиста и филолога на тему Декларације о заједничком језику, коју је убрзо након појављивања потписало више од 8.000 људи. Чланак је објављен 27. априла у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.
Deklaracija
Балкански клуб за актуелне дискусије. Извор: Алина Јаблочкина

У медијима балканског региона током протеклих седмица говорило се о иницијативи пројекта „Језици и национализми“. На сајту овог пројекта 1. априла појавила се „Декларација о заједничком језику“ коју је засада потписало нешто више од 8.000 људи. Московски балканолози дискутовали су на ту тему у сусрету који је организовао Балкански клуб за актуелне дискусије и Центар за стране језике „Разговор“ у Москви.

У дискусији су са руске стране учествовали лингвисти и филолози: др Полина Корољкова, кандидат филолошких наука, старији предавач Руског државног универзитета друштвено-хуманистичких наука (РГГУ) и научни сарадник Руске академије наука; др Вјачеслав Чарски, заменик главног уредника мултијезичког пројекта „Russia Beyond The Headlines“ и аутор популарних уџбеника и приручника српског језика; Ана Немова, наставница српског језика и директорка језичког центра „Разговор“, а такође др Никита Бондарев, историчар-балканолог и независни политиколог. Наводимо мишљења руских експерата о овој болној теми онако како су их они изнели.

Полина Корољкова:

Недавно сам спровела мало истраживање: анкетирала сам 75 људи, лингвиста и других представника хуманистичких наука који имају неке везе са овим питањем. Сви испитаници су из четири земље бивше Југославије. Питала сам их колико језика постоји на бившем српскохрватском језичком простору. Сви одговори могу да се поделе у две групе. У првој групи су одговори овакви: „Потпуно је очигледно да постоји само један језик – српскохрватски или хрватскосрпски, јер сви ми одлично једни друге разумемо.“ У другој групи је број одговора отприлике исти као у првој, а одговори су овакви: „Потпуно је очигледно да постоје четири језика.“ Ниједан испитаник није горео од жеље да се упушта у детаље.

Полина Корољкова (лево) / Фотографија: Алина ЈаблочкинаПолина Корољкова (лево) / Фотографија: Алина Јаблочкина

А једном сам учествовала на филолошкој конференцији где је било филолога и лингвиста из бивше Југославије. Било је истакнуто да су званични језици конференције „сви језици на штокавској основи“. Другим речима, они их чак нису ни набројали.

Са професионалног аспекта ту је све кристално јасно. Ако је језик нормиран, ако на том језику постоје речници, граматике, ако је он међународно признат, ако постоје предавачи тог језика на универзитетима других земаља, онда језик постоји. Према томе, у нашој ситуацији са гледишта лингвистике постоје четири језика.

Што се тиче Декларације, ја њу не бих потписала. Она тобоже позива да се забораве националне свађе. То се у њој свуда може прочитати између редова. Погледајте, међутим, шта се заправо дешава: јавност се усталасала, разбуктале су се дискусије, и сада на површину може испливати оно што се од 1995. године некако већ слегло и смирило. Према томе, та декларација је прилично опасна ствар.

Вјачеслав Чарски:

Са једне стране, мишљење Полине Корољкове о четири самостална језика делује врло убедљиво јер је засновано на једноставним и разумљивим социолингвистичким критеријумима. Постоји званично признање на државном нивоу, постоји кодификација, тј. граматике, речници, норма и интеграција у систем образовања и медија. Са друге стране, чињеница је да сва та четири званична језика Срба, Хрвата, Црногораца и муслимана, односно Бошњака, стицајем околности нису чак заснована на једном дијалекту него на једној истој групи новоштокавских источнохерцеговачких дијалеката, тако да је ситуација јединствена у читавом словенском свету. Отворено говорећи, третирање тих језика као засебних и самосталних можда је и логично са гледишта политике, али је проблематично са формално лингвистичког гледишта, јер стандардни језици у све четири земље имају практично потпуно идентичну граматику, идентичан основни лексички фонд и фонетику. По тој логици би на језичку независност требало да претендују, на пример, књижевни стандарди немачког језика у Аустрији или енглеског у САД.

Такође увек треба имати на уму да су српска и хрватска стандардна норма тог, условно речено, „новоштокавског источнохерцеговачког језика“ постојале независно једна од друге током читавог периода после реформи Вука Караџића и Људевита Гаја у 19. веку, без обзира на различит интензитет конвергентних и дивергентних процеса у различитим историјским периодима. Са друге стране, „босанска“, или тачније „бошњачка“ норма се кристализује од 1990-их, а засебна „црногорска“ тек од прве деценије овог века. По мом мишљењу, ти процеси још нису завршени, а ситуација се додатно компликује снажним утицајем српске или хрватске норме, и тај утицај ће увек бити присутан. Ја сам веома добро и детаљно упућен у оно што се у овом тренутку третира као српска и хрватска норма, па у разговору са Србима у Србији, Републици Српској и Црној Гори користим српску норму, а са Хрватима и Бошњацима хрватску. Када пишем податке о себи, најчешће напишем овако: „слободно се користим српским/хрватским језиком“.

Па ипак, политика ће и даље утицати на језичку свест грађана: Срби ће свој језик називати српским, Хрвати хрватским, босански муслимани босанским или бошњачким, а „идеолошки потковани“ Црногорци ће свој језик називати црногорским. Томе ће доприносити и образовни систем и медији у тим земљама.

Према томе, перспективе поменуте „Декларације о заједничком језику“ су прилично мутне, мада је јасно зашто цела та прича може бити занимљива европским структурама. Стратези у Бриселу и Берлину већ виде цео тај регион у Европској унији, и са једне стране размишљају о томе како могу да уштеде (далеко је рентабилније имати један исти језик него четири различита, утолико пре што је хрватски језик већ један од језика ЕУ), а са друге стране на тај начин они могу да подстакну посусталу евроинтеграцију овог региона мислећи да тако у будућности могу отклонити многобројне проблеме међу народима који говоре један исти језик, по принципу који би се овако могао формулисати: „Какве везе, забога, има, на ком језику ћете ви, драги житељи региона, говорити у оквиру Европске уније?“ Уосталом, у Декларацији се не инсистира чак ни на заједничком називу језика. Међутим, добре намере усмерене на отклањање исполитизираних приступа и дискриминације мањина могу изазвати нове озбиљне проблеме, нарочито српском становништву у Хрватској, БиХ и Црној Гори. Поред тога, насилно интегрисање под надзором Европске уније у некакав хомогенији простор који се састоји од четири народа у региону већ као идеја изазива забринутост и „мирише“ на нове конфликте. По мом мишљењу, Запад не би требало да се меша у природан ток догађаја, али би требало да инсистира на поштовању језичких права народа у земљама овог региона. Другим речима, ја ту декларацију никада не бих потписао.

Никита Бондарев:

Аутори Декларације кажу да постоји један језик, али да је тај језик полицентричан. Концепција „Полицентричан језик са различитим називима за различите народе“, како ми се чини, скрива у себи много опасности. Ако је то један језик са различитим називима, шта ће онда да раде, на пример, Срби који живе у Хрватској? По ком основу тада они могу да захтевају од хрватских власти да им омогуће наставу на српском језику у школама? Управо тај аспект изазива највећу узнемиреност у круговима српске интелигенције. Под параваном мултикултурализма у Декларацији се промовишу норме у складу са којима, на пример, људи који у Хрватској говоре српски могу бити дискриминисани, и може им се забранити да уче свој матерњи језик.

Никита Бондарев / Фотографија: Алина ЈаблочкинаНикита Бондарев / Фотографија: Алина Јаблочкина

Занимљиво је да цео тај пројекат под називом „Језици и национализми“ постоји углавном захваљујући грантовима од немачких фондација, а како ми је познато у одређеној мери је инспирисан и чувеном Фондацијом „Фридрих Еберт“, мада то не пише на сајту пројекта. Многи западни интелектуалци који се баве Балканом већ одавно теже да створе некакав механизам за културну и економску интеграцију овог постјугословенског простора. У ту сврху се измишљају разни пројекти и разне концепције. На пример, енглески новинар Тим Џуда из часописа The Economist пре отприлике пет година је изнео концепцију „југосфере“. Она се састоји у ставу да је Југославија умрла, да неће бити никакве нове Југославије, а на месту Југославије треба да се појави нека нова заједница, али не путем директиве „одозго“, него на иницијативу грађана. Та нова заједница не треба да буде политичка, него културно-економска, и она би се звала „југосфера“. У једном периоду је та реч често фигурирала на интернету и у медијима. Тада је управо Фондација „Фридрих Еберт“ организовала у Београду велику конференцију на тему „југосфере“. Међу потписницима „Декларације о заједничком језику“ има и учесника те конференције.

Треба имати у виду да је Европа заинтересована за стварање некаквог културно-економског савеза на простору бивше Југославије, и заинтересована је више него саме постјугословенске земље. О томе је у једном интервјуу говорио и бивши немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер, један од архитеката распада Југославије. Сви ти сигнали везани за „југосферу“, за јединствени полицентрични језик – све је то једна иста прича. Уосталом, постоји много примера када бивше југословенске републике у појединим областима сарађују, односно раде нешто заједно и то им полази за руком. Та чињеница улива оптимизам људима који сањају о стварању некакве „југосфере“ на развалинама Југославије. Лично, не верујем много у такву могућност. Тачно је да постоји нека заједничка прошлост и неко заједничко културно наслеђе. Постоје и одређене економске везе које су остале још из доба СФРЈ, и оне у извесној мери и даље функционишу. Мислим да ће све и наставити да функционише на том нивоу природним путем, без „југосфера“, декларација и Фридриха Еберта.

Ја ту декларацију не бих потписао. Чини ми се да она само сужава простор за културни дијалог.

Ана Немова:

Ја сам учила српски као страни језик. Учила сам српски зато што су сви наши универзитетски предавачи били Београђани, или су говорили онако како се говори у Београду. Први пут сам била у Хрватској пре 15 година заједно са пријатељицом, и ми тада нисмо имале никаквих потешкоћа са језиком, иако пре тога никада нисмо биле у контакту са Хрватима. Током свих ових 15 година ја подједнако лако комуницирам са Србима, Хрватима, Црногорцима и Бошњацима, читам књиге аутора из све четири републике, гледам њихове филмове и серије. Има потешкоћа, али у контакту са људима који говоре неки дијалекат, а не књижевни језик.

Због тога ми је тешко да тврдим како се ту ради о четири различита језика, јер се разлике међу њима испољавају више у дијалектима. Разлике су заиста далеко веће у дијалектима, а не у књижевним нормама. Што се тиче Декларације, ја бих њу потписала. Не могу да судим о политичкој позадини те иницијативе, али се већином слажем са њеним садржајем. Нисам сигурна да је добра идеја потпуно одустати од превода када је реч, на пример, о судским документима. Међутим, у целини гледано, покушај да се народи бивше Југославије уједине, а не разједине, код мене изазива само симпатију.

Балкански клуб за актуелне дискусије / Фотографија: Алина ЈаблочкинаБалкански клуб за актуелне дискусије / Фотографија: Алина Јаблочкина

Како у Русији уче српски/хрватски

У Русији у високошколским установама данас се уче српски и хрватски као два засебна језика. На пример, на Филолошком факултету Московског државног универзитета „Ломоносов“, као и на филолошким факултетима државних универзитета широм Русије, српски и хрватски су представљени као одвојене дисциплине.

На Московском државном универзитету међународних односа (МГИМО ) и Дипломатској академији МСП РФ, главним ковачницама руских дипломатских кадрова, језици региона се предају већ неколико деценија, исто као на „Ломоносову“. Раније је дисциплина носила назив: српскохрватски језик, и то је обично дефакто било предавање српског језика уз факултативно упознавање са хрватском варијантом. Сада се већ званично предаје српски језик, а хрватски се предаје као додатни језик онима који уче српски. У дипломи се наводи статус: „стручњак са знањем српског/хрватског језика“.

Српски језик се такође предаје и на Пушкиновом институту за руски језик и књижевност, док Руски државни универзитет друштвено-хуманистичких наука (РГГУ) школује само кроатисте. Хрватски се предаје и на Институту војних преводилаца у Москви.

На Санктпетербуршком државном универзитету (СПБГУ), најважнијој високошколској установи северне престонице, припремају се стручњаци са знањем српског и хрватског језика (сваки језик је издвојен као засебна специјалност), с тим што се у совјетско време тадашњи Лењинградски универзитет специјализовао управо за хрватску варијанту српскохрватског језика.

У православним школама, гимназијама и на богословским факултетима, наравно, предаје се само српски језик.

У приватним школама и на курсевима се српски и хрватски такође уче одвојено, јер није сврсисходно, на пример, да руски држављани који имају некретнине у Хрватској науче српску варијанту језика.

Босански и црногорски језик нису заступљени у руским образовним установама.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!