Од Београда до Белгорода: Животни пут младог српског виолинисте

Пре отприлике годину дана на једном московском фестивалу посвећеном Балкану упознала сам се са тројицом Срба. То су музичари, чланови трија „Balkan soul”. Један од њих, виолиниста Никола Мајсторовић, сада завршава студије на Белгородском државном универзитету уметности и културе.
Nikola Majstorovic
Извор: прес-фото Белгородског државног универзитета уметности и културе.

Дуг пут до Белгорода

Када је Никола имао седам година, желео је да свира клавир, али су му наставници музичке школе посаветовали да изабере виолину, јер има изванредан слух.

„Искрено, тада нисам ни знао како виолина изгледа”, признаје Никола. „Ипак сам пристао, али проблем је био у томе што сам леворук и нико од професора није хтео да ме узме због тога, јер виолина је ’инструмент за дешњаке’. Рекли су ми да ако не буде ишло да ће ме пребацити на клавир. Међутим, после првих недељу дана свирања на виолини ја сам се заљубио у тај инструмент и тако је све почело...”

Тако је почела музичка варијација Николе Мајсторовића, у којој су се стопили српски и руски мотиви. Он је 2012. године завршио београдску музичку школу „Јосип Славенски” и покушао је да упише академију у Новом Саду. На пријемном испиту је имао добар наступ, али није добио место у академији. Али зато је добио карту за Украјину:

„Украјина се сасвим случајно догодила. Другар који се већ спремао за пут за Украјину ми је предложио да се и ја пријавим, пошто је био упознат са мојом ситуацијом да нисам примљен на академију. Тачно се сећам, био је то 14. јул, а 17. јула сам био на железничкој станици и купио карту за Луганск. Живот ми се променио у та три дана. Једноставно, Србија ме је одбила, док ме је Украјина прихватила раширених руку. У Луганску сам завршио две године, две заиста прелепе и веома успешне године. Али због ратне ситуације која се одвијала на истоку Украјине били смо принуђени ради наше безбедности да напустимо земљу. Чини ми се да је то било у априлу, морали смо убрзано да дамо све испите”.

Готово шест месеци је Никола провео у Србији, очекујући вести о своме даљем школовању и надајући се да ће се ситуација у Украјини смирити. Међутим, конфликт је све више ескалирао, тако да је било опасно враћати се у Луганск. Никола је почео да шаље своју биографију музичким академијама по целом свету, али је проблем био у томе што су сви документи о његовом образовању остали у Луганску. Једног дана је пријатељ неочекивано саопштио Николи да постоји могућност да настави школовање у Русији, у граду Белгороду. Белгородски универзитет уметности и културе радо је примио 25 студената из Србије, а проблем са документима је решен.

„И ево, прошло је скоро 2 године, ја се спремам да дипломирам у Белгороду. У класи сам код феноменалног професора виолине Габриељана Николаја Захаровича. Што се образовања и самог учења тиче, могу да кажем да сам презадовољан. Сматрам, и то не само ја већ сви Срби који су овде, чак штавише и они Срби у Србији, да је руска школа (што се музике тиче) најбоља на свету. Ако погледате, сви познати композитори, као и светски извођачи на инструментима су већином Руси”.

Фотографија из личне архиве. Фотографија из личне архиве.

Ни дана без музике

Ансамбл „Balkan Soul”, у коме је Никола почео своју музичку каријеру у Русији, ретко се окупља јер његов оснивач Марко Николић сада студира у Немачкој. Зато је Никола окупио сопствени трио за све манифестације које су посвећене Србији. Виолина и саксофон су из претходног састава, а хармоникаша су пронашли међу пријатељима. Репертоар се периодично обнавља, а момци су већ имали наступ на фестивалу „Словенска душа” у Белгородској области, као и на отварањима међународних такмичења и концерата у Белгороду и Вороњежу.

Недавно је Никола боравио на Криму и учествовао у јалтинском међународном такмичењу „Кримско пролеће”. Осморо белгородских студената из Србије успешно је наступило у различитим категоријама.

„Ја сам са својим другом и колегом, виолинистом Робертом Рацом, свирао у квартетном ансамблу са виолом и виолончелом и освојили смо прво место”, прича Никола. „На захтев организатора смо учествовали на концерту поводом затварања такмичења. Крим је заиста остао у лепом сећању, не само звог првог места, већ због прелепе Јалте, гостопримљивих људи и квалитета самог такмичења. Искрено, са нестрпљењем чекам следећу годину када ћу поново отићи тамо и надам се опет освојити неку награду”.

Такмичење „Кримско пролеће”. Фотографија из личне архиве. Такмичење „Кримско пролеће”. Фотографија из личне архиве. Други важан догађај за Николу је новогодишња турнеја по Шпанији и Португалији, на коју је кренуо заједно са пријатељем Робертом на позив симфонијског оркестра Белгородске државне филхармоније као један од најбољих виолиниста на факултету:

„То је за нас била велика част. Свирати са феноменалним оркестром по највећим и најпознатијим концертним дворанама Шпаније и Португалије је период за памћење!”

Сада се Никола спрема за упис на магистарске студије и за тестирање за пријем у симфонијски оркестар Белгородске филхармоније. Привлачи га и радно место предавача у музичкој школи.

„Живот је тежак и треба се сам сналазити кад други не помажу, осим наравно породице, у мом случају маме. Али не каже се џабе да се труд увек исплати и ја верујем у себе и увек сам веровао, јер се сад не бих налазио где јесам. Наставићу да грабим све могуће прилике које ми Русија пружа и исто тако се надам да ћу још дуго дуго бити овде и представљати у најбољем светлу како Србију тако и мој факултет и Белгород, јер ко верује у себе успеће у свему, а мој циљ је да и даље верујем!”

Друга кућа

Никола каже да је према Русији увек гајио посебна осећања. Пре десет година је заједно са ансамблом „Косовски божури” као мали виолиниста наступао на Црвеном тргу за време обележавања Дана победе, и тај догађај је заувек запамтио. Још у школи је почео да се интересује за руску историју, али га руски језик није очарао „из прве”:

„Руски сам учио у основној школи и у средњој школи, али, искрено, нисам га баш нешто претерано волео. Више сам га учио да бих имао добре оцене и увек сам из руског имао петицу. Штавише, све манифестације везане за Русију или руски језик нису могле да прођу без мене. Некако сам увек сматрао да ми руски језик неће бити потребан. Али ето, судбина ме је тако навела и могу вам рећи, иако сада причам конверзацијски руски и без икаквих проблема могу да се споразумем са људима, криво ми је што нисам још више учио тај језик у школи. У овом тренутку сматрам руски једним од најлепших језика на свету и заиста сам поносан што га знам”.

Руски пријатељи Николу зову Коља. Он доживљава Русију као своју другу кућу, а Белгород му се одмах допао:

„То је град који доживљавам ’својим’. Искрен да будем, овде ми ништа не недостаје осим наравно породице и наше кухиње. Белгород нуди доста могућности које са радошћу прихватам. Свиђа ми се прилика за успехом, за разлику од Србије, где су нама уметницима сва врата затворена. Свиђа ми се што се овде у Русији култура гаји и негује и што је већи ред за карте неког концерта класичне музике него за концерт неке певачице или певача који су избацили летњи хит. Уживање је слушати музику која је стара стотинама година”.
Фотографија из личне архиве. Фотографија из личне архиве. На питање да ли је задовољан својим односима са људима у Русији Никола одговара: „Апсолутно! Па ми смо братски народ! Ко год да је чуо да сам из Србије понашали су се према мени као према рођеном брату. Упознао сам доста пријатеља и људи и ја сам одушевљен! И верујем да је и њима драго што смо дошли у њихову земљу да студирамо”.

Ако Никола осети носталгију за Србима, у Белгороду увек може срести „своје људе”. Док је наступао у једном белгородском ресторану, препознао је свог старог друга из Србије, који у том ресторану ради као кувар, а у Белгород се преселио непосредно пре тог сусрета. Од тада Никола често понавља: „Свет је заиста мали”.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!