Тајне и легенде острва дивљих коња

Усред великог језера налази се острво. Његове степе су посуте траговима копита као некаквим украсима. Дивљи коњи су једини житељи овог острва и једини његови господари. Када они галопирају према појилишту, диже се прашина и земља се тресе као у руским народним бајкама. Ти мустанзи годинама живе на острву, а људи поштују њихову независност.

Острво усред сланог језера

У степама и пустињама руске републике Калмикије налази се слано језеро Манич Гудило. Оно делимично залази и на територију Ставропољског краја и Ростовске области. Смештено је у центру удолине кроз коју пролази граница између Европе и Азије, на споју двеју култура.

Мештани доживљавају Манич Гудило као калмичку варијанту Мртвог мора. Ноћу се са језера чује отегнути потмули звук. Туристи долазе овамо да чују те тајанствене звуке, да сазнају нешто о историји овога краја и да уживају у лепим пејзажима. Најважнији туристички магнет овде је Водно острво – станиште дивљих коња.

Илустрација: Ољесја Николајева

Откуд коњи на острву?

До средине прошлог века на острву је постојала фарма која је радила са губитком и зато је затворена. Међутим, неколико коња је побегло у степу и остало тамо. Од њих је настало садашње крдо. По другој верзији, на Водно острво су коњи довезени за потребе снимања совјетског вестерна „Седми метак“, али су се уплашили пуцњева, побегли и сакрили се на великом острву.

Најфантастичнија је легенда која каже да је татарски Бату-кан у походу на Стару Русију сакрио на овом острву благо и оставио своје најбоље коње да га чувају.

Можете веровати у било коју од ових верзија или питати локалног шумара, који ће вас пратити на острву када кренете у посету дивљим коњима.

Илустрација: Ољесја Николајева

Коњска заједница

Нашавши се на слободи, коњи су се врло брзо вратили начину живота својих предака још из доба пре него што су припитомљени. Велико крдо се поделило на неколико „харема“. Мањи хареми личе на праве породице. У њима су кобила и ждребе, и мужјак који их чува. У већим групама се тај коњ може упоредити са султаном који отима конкубине од својих супарника.

Постоје и „клубови самаца“. У њих су „уписани“ млади мужјаци који још немају довољно снаге и искуства да формирају сопствену породицу. И поред супарничких односа међу ждребцима, у целини гледано, атмосфера у крду је мирољубива. Коњи се крећу заједно и организовано одлазе на појило.

Илустрација: Ољесја Николајева

Љубоморни мустанзи

Од своје питоме сабраће мустанзи Водног острва се разликују по косматим гривама, снази и агресивности. На многим ждребцима се примећују ране и почупана длака. То су последице жестоких борби за женку.

Ожиљци „красе“ углавном њушке мужјака, јер се они у тучи подижу на задње ноге, уједају и ударају један другога предњим ногама. Кобиле имају ожиљке на сапима. Чим се кобила сувише удаљи од „харема“, „супруг“ је сустиже и „васпитним“ уједима је враћа назад.

Илустрација: Ољесја Николајева

Дивљи и слободни

Већи део дана коњи мирно пасу. Међутим, када они у риђим, враним и црвенкастосмеђим таласима јуре пољем на заласку сунца, и када топот њихових копита одјекује на све стране, стиче се утисак да је то свет до кога још није доспела цивилизација. Многе генерације дивљих мустанга на овом острву не знају да постоји седло, или узде и мамузе. И не знају, наравно, за бич. Знају само за слаткише које понекад доносе туристи.

Ови коњи се не срећу често са људима и нису према њима агесивни. Штавише, може се рећи да су им наклоњени. Поједини међу њима са задовољством узимају посластицу из руке и дозвољавају туристима да их помазе по глави. Само вође крда гледају туристе попреко и подозриво, и претећи бију копитом о земљу.

Илустрација: Валериј Матицин/ ТАСС

Проблеми опстанка

Крдо дивљих мустанга је занимљиво још и због тога што популација коња у њему опстаје практично без човекове помоћи. Током лета коњи пасу на пашњацима, а зими самостално налазе храну под снегом. Па ипак, људи су ти који су решили питање питке воде на острву. Наиме, крдо је под заштитом Унеска, тако да су коњима направљена појила са доводом воде.

Илустрација: Ољесја Николајева

Друге дестинације еко-туризма

Језеро Манич Гудило и околна територија припадају Ростовском националном парку. Недалеко од Водног острва налази се Птичје острвце. Сваке године се ту окупљају јата ретких врста птица: мала бела чапља, црвенокљуни лабуд, сињи галеб, кудрави пеликан и друге.

Илустрација: Валериј Матицин/ ТАСС

На Острво лала организују се екскурзије од маја до јуна. У то време се може видети како се отварају цветни пупољци.

Живот на дивљој обали Оњешког Поморја

Росијскаја газета. Сва права задржана.