Мала Сија: Сеоце изнад подземног царства

05. новембар 2016. Ана Груздева
Минијатурно село Мала Сија у Хакасији скривено је на обронцима планина Кузњецког Алатауа, на обали тихе реке Бели Ијус. Сеоце делује прилично суморно – зјапе мрачни прозори на пустим дрвеним кућама. Рекло би се на први поглед да ту нема ни живе душе...

Илустрације: Lori/Legion-Media, Shutterstock, Geophoto, Александар Колбасов/ТАСС
 
1/5
 

„Пећински људи”

Према последњем попису становништва, ово село има 32 становника, а људи из ових крајева кажу да их нема више од 15. Они одлазе по намирнице у суседно село, а отуд им се сваког дана џипом довози топао хлеб и пошта.

Илустрација: Ана ГруздеваИлустрација: Ана Груздева

Живот у Малој Сији се одвија под земљом. У овом крајичку Хакасије има преко 40 пећина. Међу њима има и оних које нису много опасне. На пример, постоји Археолошка пећина у коју долазе ђаци на екскурзију када почне распуст, да под будним оком водича истражују замршене пећинске лавиринте и да се са задовољством умажу у наранџасту глину.

Али у пећине попут Кашкулачке спуштају се само искусни љубитељи спелеолошког туризма. Она се у народу зове још и „пећина црног ђавола” и „Пандорина кутија”. У њу се са собом обавезно носи храна, десетине метара чврстог конопца, професионална спелеолошка опрема, па чак и вреће за спавање под земљом.

У овом крајичку Хакасије има преко 40 пећина. Илустрација: Ана ГруздеваУ овом крајичку Хакасије има преко 40 пећина. Илустрација: Ана Груздева

Пећине Мале Сије су тек у 20. веку постале популарне међу спелеолозима. Пре тога су имале само култну намену. Још од каменог доба су шамани, ловци и житељи планинске тајге вршили овде обреде и приносили животињске жртве. Чак и данас има оних који овде „врачају”, али, додуше, за новац. Мештанка Јелена иронично каже да „има ’шамана’ који се труде да оставе утисак на своје клијенте, па често носе са собом у пећину свежањ тимијана или индијске мирисне штапиће да их тамо спале и самим тим изврше ’обред очишћења’ или ’контакта са духовима’. То наноси штету екологији пећине и слепим мишевима којих је последњих година све мање. Често су такви обреди само начин да се заради нека пара”.

У Малој Сији се налази „Пандорина кутија”, друга по величини пећина Сибира. Дугачка је око 11 километара, а дубока преко 180 метара. У њој се крије око 400 језера са чистом водом, окружених лавиринтима „слепих ходника” и извора где живе слепи мишеви.

Просечна темпаратура у пећини се креће од 0 до +10 степени Целзијуса, тако да се туристи морају топло обући пре уласка у пећину. Та температура је, међутим, оптимална за слепе мишеве, јер им омогућава удобан зимски сан од средине септембра до средине јуна.

„Пандорина кутија” је пећина са сложеним лавиринтом ходника. У њу се не може улазити без претходне обуке и пратње искусних спелеолога.

Ритам пећинског живота

Јелена живи у Малој Сији. Она је нека врста „живог проводника”, који спаја сеоски и подземни свет, као неки пламичак око кога се попут ноћних лептирова салећу људи из свих крајева Сибира. Њена кућа једина у овом селу изгледа као да у њој неко живи. На крову стоји крпени спелеолог у старој јакни и црвеној заштитној кациги, а на трему је опрема коју су заборавили туристи – одело и обућа коју свако може позајмити за одлазак у пећину. У дворишту су напакована дрва за огрев, а у кући – много полица са књигама, једна пећ и једна мачка. И пријатна атмосфера.

Чини се да је овој шармантној и паметној жени место на катедри неког угледног универзитета, а не у забити попут Мале Сије. Али Јелена уз осмех прича како јој се допада живот у селу, јер „ту човек може сам да подеси ритам свог живота, без гурања у аутобусу”. Пећине су њена права кућа.

Јелена. Илустрација: Ана Груздева / Siberia: Joining the dots. Јелена. Илустрација: Ана Груздева / Siberia: Joining the dots.

Јелена је по струци зоолог. У Малој Сији живи још од 1990-их.

„Овде су се увек радо окупљали спелеолози, а долазили су и археолози, геолози, кантаутори, и још много свакојаког света. Увек ме је привлачило дружење са њима”, прича Јелена док пијемо чај. Она и њен муж сада имају куће за издавање у које примају туристе, и уједно су чувари мале, али ретке музејске колекције.

Илустрација: Ана ГруздеваИлустрација: Ана Груздева

Улазим са њом у просторију музеја. То више личи на чардак са неким старинским предметима, или на улаз у пећину осветљен лампом... Јелена ми показује експонате које јој туристи доносе из пећина или које она сама налази.

„Ово је зуб пећинског лава”, каже она и дохвата са полице лепу и бљештаву кост. „То је реткост у Сибиру. Захваљујући овом проналаску доказано је да пећински лавови нису живели само у Европи, као што се раније мислило, него и у Русији. Зуб пећинске хијене, лобања младог медведа кога су устрелиле овдашње ловокрадице, фигуре од сталактита и сталагмита... У формалину се чувају слепи мишеви ретке врсте која је у изумирању. Угинули су у пећинама... Јелена се као зоолог заиста не досађује овде, у Малој Сији.

Илустрације: Ана Груздева/Siberia: Joining the dots.
 
1/3
 

Она за потребе Томског државног универзитета и заинтересованих научника врши мониторинг слепих мишева у Археолошкој пећини, самостално их прстенује, а такође се бави едукацијом туриста, јер управо они најчешће снажним лампама, блицем фотоапарата и галамом ремете мир слепих мишева док су у стању дубоке пећинске анабиозе.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!